Na putu nazad u S.A.D, posle zavrsene sezone trazenja fosila, Johanson se zaustavio u Najrobiju da bi pokazao svoj fosil kolenicnog zgloba Richard Leakey-ju i Mary Leakey, sinu i udovici Louis Leakey-ja. Oboje su se slozili da je u pitanju hominid. Na povratku u S.A.D Johanson je pokazao zglob C.Owen-u Lovejoy-u, profesoru antropologije na Kent State Univerzitetu i autoritetu na polju kretanja. Posle kratkog pregleda fosila, Loverjoy je izjavio da je u pitanju potpuno dvonozno stvorenje, jedan "moderan kolenicni zglob".41
Za vreme druge sezone u Hadar-u oktobra 1974., Asfaw je otkrio donju vilicu za koju je mislio da potice od babuna. Johanson je, medjutim, tvrdio da je od hominida. Dva dana kasnije, Asfaw je nasao dve dodatne slicne vilice. Jedna je bila nepce (gornja vilica) sa svim zubima. Johanson-ovo objavljivanje znacaja tog materijala na konferenciji za stampu u Addis Ababa-i 25.oktobra 1974.g. ukljucivalo je i sledecu izjavu:
"Ovi primerci jasno pokazuju crte koje se moraju uzeti u obzir kao pokazatelji Homo vrste. Uzete zajedno, one predstavljaju najkompletnije ostatke tog roda u celom svetu.
Sve prethodne teorije o poreklu koje linijski vode ka modernom coveku moraju biti revidirane. Moramo odbaciti mnoge teorije i razmotriti mogucnost da ljudsko poreklo seze unazad do preko cetiri miliona godina".42
Slican samopouzdan i imaginaran jezik koristio je i Richard Leakey predstavljajuci svoje otkrice Lobanje 1470, kao sto cemo kasnije videti.
Novembra iste godine, dok je istrazivao fosile nekoliko milja od kampa sa diplomiranim studentom Tom Gray-om, Johanson je nasao jedan delic kosti na osnovu kog je zakljucio da se radi o "delu ruke hominida".43 Uskoro su otkrili i druge ostatke, ukljucujuci kicmu, rebra i delove lobanje i karlice, sve okarakterisane kao hominidne. Posle tri nedelje skupljanja po okolini, oko 40% fosilizovanog skeleta bilo je prikupljeno. Bio je to fosil zenke i nazvan je "Lucy". (slika) To stvorenje bilo je visoko svega tri i po stope i imalo je vrlo mali mozak, od 380 do 450cm3.44 Johanson je objavio na konferenciji za stampu da je njegova Lucy tri i po miliona godina star hominid koji je hodao uspravno, bas kao moderni ljudi. To je donelo instant slavu Lucy i njenom pronalazacu. The National Geographic Society obecao je kapital i dodelio fotografa Johanson-ovoj ekipi. Novac je stigao iz nekoliko izvora. Johanson-ova buducnost bila je sigurna.
U novinama pripremanim za izdavanje u septembru 1975. i izdatim u martu 1976.45, Johanson i Taieb su pokusali da materijal koji je nasao Asfaw dodaju rodu Homo, i sugerisali da Lucy pokazuje slicnosti sa Australopithecus africanus-om, dok drugi fragmenti (desni proksimalni femur i slepoocni fragment) daju slicnosti sa Australopithecus robustus-om.
Krajem 1975. za vreme trece sezone u Hadar-u, clanovi Johanson-ovog tima otkrili su grupu fosila koja ukljucuje fragmente najmanje trinaest individua, ukljucujuci cetiri mlada i devet odraslih. Otkrice tako velikog broja fosilizovanih primata svih vrsta na tako malom podrucju nikada se ranije nije desio. Kao sto je bilo i sa svim ranijim nalazima primata preostalim u Hadar-u, Johanson ih je momentalno proglasio za hominide, pripisujuci ih vrsti Homo.46 Johanson ih je nazvao "Prva Porodica". Koriscenje termina kao sto su "ljudski", Lucy, "prva porodica", "dete" i slicni antropomorfni izrazi, pomazu da se prenese misljenje da je covekoliki status tih fosila vec opste prihvacen.
Johanson je obezbedio pomoc Tim White-a, u to vreme post-doktorskog studenta antropologije sa Univerziteta Michigan, da mu asistira u izvodjenju radova na Hadarskim fosilima. White je radio sa Richard Leakey-om na Lake Turkana u Keniji i sa Mary Leakey u Laetoliju u Tanzaniji. Od pocetka njihove diskusije, Johanson je tvrdio da postoje dve vrste u Hadaru, ukljucujuci onu koja treba da se nalazi u rodu Homo, dok je White tvrdio o pojedinacnim vrstama. White-ov pogled je prevagnuo, i njihova krajnja odluka bila je da Hadarski fosili predstavljaju vrlo primitivnu vrstu Australopithecus-a kome su dali ime Australopithecus afarensis.47
Saglasno analizama Johanson-a i White-a, uz asistenciju Owen Loverjoy-a u slaganju o uspravnom kretanju, kao i uz punu podrsku ostalih, Lucy i ostala prateca stvorenja koja su hodala uspravno na ljudski nacin, iako su bili prilicno majmunoliki od vrata na gore48, bili su portretisani kao stvorenja sa malim snaznim covekolikim telima i sa majmunskom glavom. To je bilo manje ili vise glediste podrzano od strane evolucionih antropologa u odnosu na australopitekusa nekoliko dekada. Taj dogovor postao je ucvrscen u udzbenicima i dobro rasiren po naucnoj literaturi kao sto je to slucaj u svim oblicima mas medija.
Johansonova slava ne zasniva se samo na velikom broju individua njegovih fosila, od kojih je, u stvari, predstavljen samo jedan (Lucy) i to 40% kompletan, ali starost pripisana tim fosilima, oko tri i po miliona godina, ucinila ih je najstarijim kandidatima za ljudske pretke. Porodicno stablo, koje su konstruisali Johanson i White, stavlja A.afarensis-a u osnovu stabla. Njegove grane se zatim dele na jednu koja ide od A.afarensis-a, i deli se na A.africanusa i A.robustusa, i drugu koja se razdvaja na Homo habilisa, Homo erectusa i Homo sapiensa. (slika)
Poglavlje 14 knjige Lucy, The Beginings of Humankind, Johansona i Edey-ja, naslovljeno je sa "Analiza je kompletirana". Taj naslov pokazuje Johansonovu uverenost da je njegova analiza Hadarskih fosila, kao stvorenja koja su u sustini majmuni od vrata na gore, ali koja hodaju sasvim kao ljudi, potpuno ispravna i da ce poloziti test vremena. Ta uverenost bila je malo preuranjena, najblaze receno. Kao prvo, to se direktno suprotstavlja tvrdnjama Lord Zuckermana i Charles Oxnarda o statusu australopitekusa. Lord Zuckerman i Charles Oxnard radili su na fosilima australopitekusa koji su bili dva miliona godina mladji od Lucy i ostalih fosila iz Hadara. Tako, ako nista drugo, fosili koje su oni proucavali bili su mnogo "napredniji", mnogo slicniji coveku, od stvorenja koja je otkrio Johanson. Svakako, ako su Hadarska stvorenja hodala uspravno, onda su to morala i ona koje su proucavali Zuckerman i Johanson. Kao sto smo primetili ranije, medjutim, Lord Zuckerman i Oxnard slozili su se da australopitekusi koje su oni proucavali nisu hodali poput ljudi.
Osim toga, mnogi naucnici se ne slazu sa procenom da su Hadarska stvorenja mogla hodati dvonozno, i stavljaju pod sumnju tvrdnje Johansona, White-a i Loverjoy-a, da su ta stvorenja bila potpuni dvonosci na ljudski nacin. Nas pokusaj da analiziramo i procenimo te analize raznih istrazivaca, zavrsio je zakljuckom da je u pitanju prava "dzungla" misljenja.
Prvo, gotovo svi istrazivaci su promenili misljenje jednom ili vise puta, i zajednicko misljenje nije na vidiku. Richard Leakey bio je najiskreniji u pogledu svojih tvrdnji. U clanku objavljenom marta 1982. u New Scientist-u on je izjavio: "Kolebam se u pogledu tvrdnji koje sam izneo pre manje od godinu dana".49 Iako postoji malo sumnje u Leakey-jevom verovanju da su australopitekusi hodali uspravno, u istom artiklu on kaze: "Paleontolozi ne znaju da li je Australopithecus hodao uspravno. Niko do sada nije otkrio spojeni skelet sa lobanjom". Moramo se podsetiti da je ova izjava usledila posle svih tvrdnji o skorasnjim glavnim otkricima, ukljucujuci i one timova koje su predvodili Johanson, Mary Leakey i Richard Leakey. U svojoj knjizi, The Making of Mankind50, objavljenoj 1981, Leakey tvrdi (str.71) da: "Sada mozemo reci da je australopitekus definitivno hodao uspravno".
Kao sto je ranije objavljeno u ovom delu, Johanson je prvo verovao da Hadarski primerci ukljucuju one sa slicnostima sa Australopithecus robustusom i Australopithecus africanusom, i da su neki definitivno roda Homo. Kasnije je promenio misljenje i nije ih sve grupisao u pojedinacne nove vrste, Australopithecus afarensis, ali je odlucio da su njegova afarensis stvorenja bila najprimitivnija od svih australopitekusa, u stvari, najprimitivnija od svih poznatih hominida. Ako su ta stvorenja stvarno bila tako primitivna, kako je onda Johanson u svojim ranijim diskusijama sa White-om, i posle mnogo meseci proucavanja tih fosila, jos uvek insistirao da neki mogu biti ukljuceni u vrstu Homo, najnapredniju od svih vrsta?
Jack T.Stern i Randal Susman, anatomi State University of New York u Stony Brook-u, objavili su detaljnu studiju postkranialnog skeleta Johansonovih Hadarskih primeraka.51 U tom casopisu oni sugerisu da su veci primerci bili muskog, a manji primerci zenskog pola. Detaljisuci dalje u novinama tok prepirki medju evolucionistima u odnosu na status Lucy i drugih Hadarskih primeraka, objavljeno 2.jula 1983, godinu dana nakon sto su Stern i Susman predali svoje izjave American Journal of Phisical Anthropology, Stern je izjavio da je promenio svoje misljenje, i da sada smatra da Hadarski primerci predstavljaju dve vrste.52 U istom broju Science News-a objavljeno je da Yves Coppens, kustos Musee de l Homme u Parizu, i jedan od koautora clanka koji objavljuje Johansonovu identifikaciju Hadarskih primeraka kao posebne vrste, sada na osnovu premolara nadjenih u tim primercima, sugerise da su u pitanju dve vrste. Takodje u istom casopisu, objavljeno je da Phillip Tobias sa University of Witwatersrand u Johannesburgu, u Juznoj Africi, na osnovu komparativnih studija Hadarskih primeraka sa blizu 100 novih primeraka nadjenih tokom poslednjih nekoliko godina u Sterkfontein-u, u Juznoj Africi, u predelu gde je Raymond Dart otkrio prvog Australopithecus africanusa 1924.g., tvrdi da odredjene vrste afarensisa treba napustiti i svi Johansonovi Hadarski primerci treba da budu ukljuceni u A.africanus. To je takodje preporucio i Noel T. Boaz, antropolog sa New York Univerziteta.
Kao sto je vec spomenuto, Stern i Susman su objavili detaljne analize postkranialnog materijala Hadarskih primeraka.51-54 Iako ti istrazivaci veruju da njihove studije otkrivaju da su Hadarska stvorenja bila pristalice penjanja po drvecu i tako su bili potpuno ili delimicno prilagodjeni tom nacinu zivota, oni takodje veruju da su ta stvorenja takodje posedovala i neku vrstu dvonoznog kretanja. Tako da tvrde sledece:
"Moramo podvuci da nema nacina da raspravimo tvrdnju da je dvonozno kopneno kretanje bilo znacajna komponenta ponasanja A. afarensisa, pa prema tome, ni kod jednog zivog neljudskog primata." (str. 280)
Stern i Susman isticu mnoge majmunolike osobine Hadarskih primeraka. Pominjuci ruke, koje su duge i krive, oni kazu:
"Kratak pregled morfoloskih i funkcionalnih slicnosti ruku Hadarskih fosila, vodi neumoljivo do slike ruku adaptiranih za veranje, iznenadjujuce slicnih rukama nadjenim na samom kraju zajednickog reda simpanzi - kod patuljastog simpanze." (str.158)
Posmatrajuci stopala, koja su bila duga, zakrivljena i vrlo misicava, oni tvrde:
"Stopalo i clanak nam otkrivaju zivotinju koja je bila dvonozac, ali isto tako dobra i u penjanju po drvecu... Nema dokaza da ijedan postojeci primat ima duge, krive, izrazito misicave ruke i noge u neku drugu svrhu osim da povremeno ili stalno zivi na drvecu." (str. 308)
Spomonjuci lopaticu, oni kazu:
"Zakljucili smo da je glenoidna supljina A.afarensisa bila lobanjski usmerena mnogo vise nego sto je to tipicno za moderne ljude, i da je ta pojava nastala usled adaptacije u koriscenju gornjih udova za podizanje, sto je tipicno za ponasanje prilikom veranja." (str. 284)
U neimenovanom delu, posle skretanja paznje da neimenovana Lucy pokazuje:
"Ocigledne ljudske crte niske siroke bedrenjace, dubok usek sednjace, izbocenu prednju nizu bodlju bedrenjace, i povrsinu sednjace za poreklo tetivnog misica... "
Oni zatim nastavljaju u opisivanju brojnih osobina koje su majmunolike (str.284-290), i sa upucivanjem na mogucnost slabog ili odsutnog kvrgavog krstacnog ligamenta oni kazu: "Jedino moguce objasnjenje je da je dvonozno hodanje bilo kao ono kod simpanze ili majmuna koji su hodali slicno pauku..." Kasnije tvrde:
"Mogucnost da kvrgavi krstacni ligament A.afarensis-a nije bio potpuno razvijen kao kod ljudi, sugerise ili manju frekvenciju ili drugaciji nacin teresticne dvonoznosti nego sto je tipicna za modernog coveka." (str. 290)
O krstacnoj kosti, Stern i Susman tvrde da: "AL 288-1 krstaca je drugacija nego kod modernog coveka, po tome sto prvi segment nema dobro razvijene poprecne izrastaje." (str. 291) Pozivajuci se na karlicu, posle skretanja paznje da prednji deo lopatice bedrenjace kod Lucy (AL 288-1) ne stoji bocno kao kod coveka, ali centriranjem lopatice izgleda da ce ona biti cak vise krunicna nego kod simpanze, oni kazu:
"Cinjenica da prednji deo lopatice bedrenjace stoji bocno kod coveka, ali ne i kod simpanze, je ocigledna. Pokazana slicnost AL 288-1 i simpanzi je takodje ocigledna."
Kasnije, upucujuci na tu cinjenicu, oni kazu: "To nam ukazuje da je mehanizam bocno karlicne ravnoteze za vreme dvonoznog hoda bio blizimajmunu nego coveku." (str. 292).
Za Stern-a i Susman-a proksimalna butna kost jedne od najvecih individua (AL 333-3) mnogo je vise nalik coveku nego ona kod manjih individua (AL 288-1 ap). Oni zakljucuju:
"Opsta impresija, porasla posle proucavanja dobro ocuvane velike proksimalne butne kosti (AL 333-3), je ta, da je primerak vrlo slican modernom stanju... Sa druge strane, zglobni poklopac glave butne kosti kod AL 288-1 ap sugerise zakljucak da je hip excursion tog malog predstavnika A.afarensis-a mnogo majmunolikiji nego ljudski." (str. 295)
Kasnije (str. 296) oni tvrde:
"Mala proksimalna butna kost je mnogo manje ljudska, globalno gledajuci, i verovatno dolazi od individua pongida (covekolikih majmuna), koji su imali mogucnost uvlacenja kuka."
U pogledu distalne golenjace manjih primeraka, Stern i Susman kazu:
"Preuschoft-ove analize tvrde da su AL 288-1, kao neljudski primati sa prednjim centrom trupa za gravitaciju, imali teskoca u odrzavanju vertikalne orijentacije trupa i mogli su napredovati u hodu vise poput africkog majmuna, a manje nalik coveku." (str. 300)
Oni zakljucuju:
"Podaci o distalnog golenjaci iz Hadara ukazuje da je individua sitne gradje bila drugacija u kretanju nego moderni ljudi, dok veliki primerci nisu pokazivali znake razlicitosti." (str. 301)
Njihovo proucavanje lisnjace dovelo je do tvrdnje:
"Mozemo sumirati morfoloski status Hadarske lisnjace, tvrdnjom da su potekli od populacije sa prosecnom strukturom drugacijom od one tipicne za coveka."
Posle proucavanja brojnih crta uzetih u obzir, oni kazu:
"Svaka od ovih crta strukturalno je slicna pongidima. Opsta konfiguracija distalne lisnjace AL 288-1 at slicnija je onoj kod majmuna nego kod coveka." (str. 305)
Njihove analize kolenicnog zgloba posebno su zanimljive od kako su Johanson, White i Lovejoy opisali strukturu kolenicnog zgloba kao narocito znacajnu u odredjivanju potpuno ljudskog modela kretanja kod Lucy i ostalih Hadarskih stvorenja. Stern i Susman tvrde:
"Ukratko, koleno malog hadarskog homonida deli sa ostalim australopitecinima znacajnu kosost vratnog dela butne kosti u odnosu na bikondilarnu ravan, ali u svim drugim pogledima ono spada ili van opsega moderne ljudske varijacije (Tardieu, 1979) ili jedva unutar nje (nasa analiza). Otuda, osim stepena valgusa, koleno malog hadarskog hominida ne poseduje moderne osobine u izrazenom stepenu, i posto mnoge od ovih osobina ne mogu sluziti da se specifikuje precizna priroda dvonoznosti koja se praktikovala, moramo se sloziti sa Tardieu-om da je ukupna struktura kolena kompatibilna sa znacajnim stepenom kretanja na drvetu." (str. 298)
Dalje, stepen valgusa Lucy-nog kolenicnog zgloba ne moze biti ljudska osobina. Ugao valgusa je mera stepena u kom se noga iznad kolena krivi spolja ili lateralno (tako kod ljudi veci ugao valgusa od normalnog dovodi do krivonogosti). Kod simpanzi i gorila ugao je oko nule. Gornji i donji deo noge ovih covekolikih majmuna tako formiraju pravu liniju i centar gravitacije tela pada unutar nogu. Kod ljudi, stepen valgusa je oko devet stepeni, i gornji deo noge je pod uglom ka vani ili lateralno od kolena. Ovo stavlja donji deo noge i stopalo direktnije pod centar gravitacije tela. Lucy i juznoafricki australopitekusi imaju visok stepen valgusa, oko 15 stepeni.
Ako se prisetimo, ugao zgloba kolena je bilo to sto je navelo Johansona da izjavi na licu mesta da je zglob kolena koji je nasao 1973. godine bio onaj homonida. Kao sto su spomenuli i Stern i Susman (str. 298) i Cherfas,54 Jack Prost sa Illinois Univerziteta pri Chicago Circle, uzima upravo suprotan stav. On podrzava to da je visoki stepen valgusa koji su ispoljavali australopitekusi podrzava cinjenicu da su oni bili vesti penjaci po drvecu.55 U prilog ovoj teoriji ide cinjenica da se medju majmunima i covekolikim majmunima najvisi stepen valgusa (jednak onome kod ljudi) nalazi kod orangutana i majmuna koji hodaju nalik pauku, a oba su izuzetno vesti penjaci po drvecu. Na strani 313 njihovog rada, Stern i Susman izlazu svoje ukupne zakljucke:
"Otkrili smo znacajno telo dokaza koje dokazuje da su arborealne aktivnosti bile tako vazne za A.afarensisa da su morfoloske adaptacije koje su dozvoljavale spretno kretanje po drvecu bile odrzavane. Ovaj zakljucak po sebi ne vodi neizbezno drugoj dedukciji da je priroda terestricne dvonoznosti, kada je bila praktikovana, bila razlicita od one kod modrenih ljudi. Medjutim, verujemo da je ovaj drugi zakljucak razuman mada je dokaz u njegovu korist mnogo manje ubedljiv nego onaj koji ukazuje na znacajan stepen arborealnosti."
Ranije, na toj istoj strani gde se govori o prirodi dvonoznog drzanja ovih stvorenja, oni medjutim tvrde da:
"Najzad, ako su dedukcije o slabo razvijenim krstacno-bedrenim i kvrgavim krstacnim ligamentima kod hadarskih hominida korektne, onda je jedino moguce objasnjenje da je to dvonozno drzanje bilo kao kod simpanzi i majmuna koji su hodali nalik pauku, u kojem je maksimalna vertikalna sila, u proseku, manji deo telesne tezine nego ona koja karakterise ljude."
Tako, mada zadrzavajuci ideju da su Lucy i druga A.afarencis stvorenja hodala uspravno, mada ne neminovno na jedan sasvim ljudski nacin, Stern i Susman podrzavaju da su ova stvorenja bila visoko adaptirana na arborealni ili "penjanjem po drvecu" nacin kretanja. U svetlu mnogih osobina covekolikih majmuna koje opisuju Stern i Susman, i s obzirom na zakljucke Oxnard-a i Zuckerman-a i njihovih saradnika o nacinu kretanja australopitekusa, moze biti da A.afarensis i drugi australopitekusi nisu zapravo bili vise adaptirani na dvonozni nacin kretanja nego, simpanze i gorile, koji ponekad hodaju dvonozno.
Postoji cak i slucaj u kom je covekoliki majmun usvojio trajno uspravno dvonozno kretanje.56 Jedan crni covekoliki majmun sa Celebes-a (Cyanopithecus niger), drzan odvojeno od ostalih primata u honkoskom botanickom i zooloskom vrtu, kopirao je ljudsko kretanje u vrlo ranom dobu i kretao se na vrlo ljudski nacin sasvim razlicito od nacina na koji majmuni starog sveta hodaju kada to cine uspravno.
Citirali smo siroko Sterna i Susmana kako bismo naglasili da cak i neki koji veruju da su, suprotno odlukama Lord Zuckermana i Oxnarda, australopitekusi postigli izvesni model dvonoznog kretanja, oni jos uvek otkrivaju covekoliko-majmunske osobine u postkranijalnoj anatomiji ovih primata. Dalje, zakljucci Sterna i Susmana u ostrom su kontrastu sa onim Johansona i Owen Loverjoy-a, od kojih je poslednji citiran kako tvrdi da je A.afarencis bio potpuno adaptiran na dvonozno kretanje u bolnom detalju.57
Russell Tuttle, antropolog sa University of Chicago, naginje Johansonu i njegovim sledbenicima u pogledu nacina Lucy-nog dvonoznog kretanja, nasuprot pogledima Sterna i Susmana, ali se slaze sa Sternom i Susmanom da Lucy mora da je bila arborealna.58
Dogovorom profesionalaca i promocijom kroz mas medije, Lucy i druga afarensis stvorenja postigla su visok status na porodicnom stablu coveka. Izgleda, medjutim, da su Lucy i njene kohorte vec pocele da klize niz porodicno drvo, i mi predvidjamo da ce one na kraju imati istu sudbinu koju su podnele brojne druge nedostajuce karike koje su otpale sa covekovog porodicnog drveta i sada su prosto nedostajuce. Mada je on oprezan u pogledu Johansonovih hadarskih uzoraka, Oxnardove beleske koje se ticu ovih stvorenja izgledaju narocito odgovarajuce. On kaze:
"Ali zato sto jos nikada nije pozdravljen novi nalaz koji nije bio ljudski predak, i zato sto jos nikad nije bio objavljen novi nalaz koji nije bio dvonozan, mozemo pretpostaviti da treba da budemo izuzetno obazrivi, dok ovi fosili ne budu siroko pristupacni proucavanju celim opsegom metoda i istrazivanja danasnjice."59
32. C. E. Oxnard, Homo 30:243 (1976).
40. D. Johanson and M. A. Edey, Lucy the Beginnings of Humankind, Simon and Schuster, New York 1981, str. 155-156.
41. Johanson and Edey Ref. 40, str. 163.
42. Anonymous Correspondent, Nature 253:232 (1975).
43. Johanson, Ref. 40, str. 16.
44. Johanson, Ref. 40, str. 271.
45. D. Johanson and M. Taieb, Nature 260:293 (1976).
46. Johanson, Ref. 40, str. 213, 223.
47. D. Johanson and T. D. White, Science 203:321 (1979);207:1104 (1980).
48. Johanson, Ref. 40, str. 352.
49. J. Cherfas, New Scientist 93:695 (1982).
50. R. E. F. Leakey, The Making of Mankind, E. P. Dutton, New York, 1981.
51. J. T. Stern, Jr. and L. R. Susman, Am. J. Phy. Anthropol. 60:279 (1983).
52. W. Herbert, Science News 124:8 (1983).
53. R. H. Tuttle, Science 220:833 (1983).
54. For a description of the analysis of Stern and Susman in layman's terms see J. Cherfas, New Scientist 97:172 (1983).
55. J. Prost, am. J. Phys. Anthropol. 52:175 (1980).
56. Oxnard and Lisowski, Ref. 33, str. 116.
57. I. Anderson, New Scientist 98:373 (1983).
58. W. Herbert, Science News 122:116 (1982).
59. Oxnard, Ref. 32, str. 243.
