Homo erectus (Javanski Covek, Pekinski Covek i drugi)

Javanski covek

Dubois je bio holandski lekar, koji je, ubedjen da je covek evoluirao, postao ubedjen i da je do covekove pojave od majmuna doslo negde u Aziji. Posto je bio bez sredstava da finansira ekspediciju, Dubois se pridruzio holandskoj vojsci, zatrazio i dobio rasporedjivanje u holandsku Istocnu Indiju. 1887. godine on, njegova supruga i dete otplovili su za Sumatru. Njegovi pretpostavljeni u Istocnoj Indiji dali su mu znacajnu slobodu da traga za svojom "nedostajucom karikom". Posle dve godine razocaravajucih rezultata u Sumatri, Dubois je prebacen na Javu. Tamo je u jesen 1891. duz obala reke Solo River blizu sela Trinil, Dubois nasao lobanjsku kapu. Godinu dana kasnije i 15 m od mesta gde je nasao tu kapu nasao je i femur (butnu kost). Kasnije, Dubois je dodao i tri zuba svojoj zbirci.

Ova lobanjska kapa bila je vrlo debelih zidova, i bila je duga i niska bez cela, i imala ogromne grebene obrva. Dubois je procenio kranijalni kapacitet na 900 cm³. Femur je bio u sustini identican ljudskom femuru. Dubois je verovao da su svi ovi uzorci pripadali jednoj individui i konstruisao je istinitu "nedostajucu kariku" - stvorenje sa vrlo primitivnom, slicnoj onoj covekolikih majmuna lobanji, i koji je, na osnovu covekolikog femura, hodao uspravno kao covek. On je stoga nazvao ovo stvorenje Pithecanthropus erectus (uspravni covekoliki majmun). Dubois je izlozio ove fosile na Medjunarodnom Kongresu Zoologije u Leyden-u 1895. godine. Autoriteti su primili Dubois-ovu izjavu sa znatnim skepticizmom i podeljenim misljenjem. Britanski zoolozi su tezili da smatraju ove ostatke za ljudske, nemacki za one covekolikog majmuna, a francuski za one necega izmedju covekolikog majmuna i coveka.

Dubois je propustio da objavi kako je otkrio blizu Wardjak-a i na istom nivou i dve ljudske lobanje (poznate kao Wadjak lobanje) kranialnog kapaciteta od oko 1550-1650 cm³, sto je nesto iznad danasnjeg ljudskog proseka. Da se ova cinjenica otkrila, u to vreme to bi ucinilo teskim, ako ne i nemogucim da se njegov javanski covek prihvati kao "nedostajuca karika". Sve do 1922., kada je slicno otkrice trebalo da se objavi, Dubois nije obznanio cinjenicu da je posedovao Wadjak lobanje preko 30 godina. Njegov propust da otkrije ovaj nalaz naucnom svetu, u isto vreme kada je izlozio Pithecanthropus uzorke, bio je za osudu jer je to bilo prikrivanje vaznog dokaza. Jedan evolucionista antropolog pravdao je to tvrdnjom da bi bilo previse za prihvatiti vecini antropologa da su ljudske lobanje bile izlozene zajedno sa njegovim Pithecanthropus erectus-om.

Oko petnaest godina pre njegove smrti i nakon sto je vecina evolucionista postala ubedjena u covekoliki status Pithecanthropus-a, Dubois mu je sam zadao najgori udarac - predomislio se i izjavio da to nije bilo nista vise od gigantskog gibona!^103,104

U stvari, Dubois nije bio jedini, dovoljno smeo, da potvrdi ovu mogucnost. Marcellin Boule (tada direktor Francuskog Instituta za Ljudsku Paleontologiju i jedan od najvecih svetskih eksperata za ljudske fosile) i H. V. Vallois (Boule-ov naslednik) tvrdili su:

"Sledeci Dubois-a, nekoliko prirodnjaka je stavilo naglasak na slicnost izmedju Pithecanthropus ostataka i odgovarajucih delova gibonskog skeleta. U tom slucaju, zasto ne uzeti da Pithecanthropus predstavlja veliku formu dzinovskog covekolikog majmuna, povezanu sa gibonskom grupom?"

Kasnije oni nastavljaju govoreci:

"Izvestan broj cinjenica moze se navesti u prilog ovoj hipotezi. U svim zemljama, za vreme pliocena i kvartara, postojale su dzinovske forme sisara ciji su zivi predstavnici sada smanjeni u velicini. Ovo je slucaj - da se ogranicimo na primate - sa Megaladpis-om, dzinovskim lemurom kvartara na Madagaskaru, i Dryopithecus giganteus-om, fosilnim antropoidom dzinovskih dimenzija sa Siwalik Hills-a. Pithecanthropus, otkriven u istom zooloskom regionu, kao i moderni giboni, mogao je biti ne vise od izuzetno velikog predstavnika roda, manje ili vise blisko povezanog sa istom grupom".¹⁰⁴

Sledeci diskusiju o mnogim karakteristikama ove lobanjske kape, Boule i Vallois beleze: "Uzeto u celini, ove strukture su vrlo slicne onima simpanzi i gibona."¹⁰⁵ Oni izvestavaju da je von Koenigswald, namacki paleontolog, koji je takodje proveo vreme na Javi i otkrio neki dodatni materijal, pripisao dva kutnjaka koja je Dubois otkrio orangutanu, a pretkutnjak pravom coveku.¹⁰⁶

Ekspedicija koja je istrazivala 1906. godine na istom mestu gde je i Dubois iskopavao, nije pronasla ni jedan komadic slicnog materijala, mada je uklonjeno 76.000 kubnih metara tla. Za vreme od 1936.-1939., G.H.R. von Koenigswald izveo je siroko istrazivanje kod Sangiran-a, oko 60 km od Trinil-a. Njegovi napori su bili nagradjeni otkricem fragmenata vilicnih kostiju, ukljucujuci zube, fragmenata lobanje i lobanjske kape. Kosti udova nisu nadjeni. Von Koenigswald je oznacio svoje nalaze sa "Pithecanthropus II, III i IV".

Boule i Vallois izvestavaju da lobanje nadjene kod Sangiran-a predstavljaju isti opsti karakter kao Dubois-ov Pithecanthropus.¹⁰⁷ U slucaju Sangiran nalaza, nekoliko zuba je bilo netaknuto u mandibuli (donjoj vilici). Svaka karakteristika ovih zuba koju daju Boule i Vallois majmunska je pre nego covekolika.¹⁰⁸

U sledecem citatu iz knjige Boule-a i Vallois-a, primetice se da oni isticu mnoge covekoliko-majmunske karakteristike zuba u mandibuli koju je nasao von Koenigswald kod Sangiran-a, a zatim tvrde da ove cinjenice potvrdjuju ono sto je otkriveno iz proucavanja kranijuma Pithecanthropus-a:

"Pravi kutnjaci su izuzetno veliki i rastu po velicini od prvog ka trecem, sto je majmunska karakteristika koja se ne javlja kod ljudi. Vrh ocnjaka raste iznad grizuce povrsine pretkutnjaka, sto je jos jedna majmunska karakteristika nadjena samo kod coveka, i u fosilnoj celjusti iz Wadjak-a. Nije manje vazno prisustvo dijasteme ili praznine izmedju gornjeg ocnjaka i lateralnog sekutica od 5 milimetara na desno i 6,2 milimetra na levo. U oko 50% slucajeva dijastema nije veca kod antropoida; ova karakteristika, koja potvrdjuje da donji ocnjak mora da je bio narocito visoko razvijen, nikada se ne susrece u rodu Homo".

Ovim karakteristikama moze se dodati cinjenica da su gornji pretkutnjaci i pravi kutnjaci uredjeni u gotovo pravoj liniji, tako da forma nepca vise nalikuje U-oblikovanom nepcu antropoida, nego potkovicasto oblikovanom ljudskom nepcu. Sve ove cinjenice daju jedinstveno nedvosmislenu potvrdu onih do kojih se doslo proucavanjem kraniuma.¹⁰⁷

Zaista, ako cinjenice spomenute ovde o zubima "daju jedinstvenu nedvosmislenu potvrdu" cinjenica koje su izvedene iz analize kraniuma, onda taj kranium mora da je bio izrazito majmunolik, a ne covekolik. Ranije, u svojoj knjizi, Boule i Vallois tvrde:

"Po svojim glavnim karakteristikama, Trinil-ska lobanjska kapa je zaista posrednik izmedju one covekolikom majmunu slicne simpanzi, i one coveka zaista niskog statusa, kao sto je neandertalski covek."¹⁰⁵ Boule je dao neandertalskom coveku vrlo nizak podljudski status.

Procena Boule-a i Vallois-a, femura koji je Dubois nasao kod Trinil-a (plus nekoliko drugih fragmenata femura koje je kasnije nasao Dubois), bila je, da se u sustini on ne razlikuje od onog coveka. Oni zakljucuju:

"Da imamo samo lobanju i zube, trebalo bi da kazemo da se bavimo bicima, ako ne identicnim, onda barem blisko srodnim antropoidima. Da imamo samo femure, trebalo bi da izjavimo da se bavimo ljudima."¹⁰⁸

Boule i Vallois tako potvrdjuju da neko ko bi gledao samo na lobanju, rekao: "Covekoliki majmun", dok bi onaj ko gleda samo femur rekao: "Covek". Mozda je ovo prava procena ovih primeraka - femur je bio onaj pravog coveka, a lobanja, kao sto je i Dubois konacno i sam zakljucio, a cemu su, kao sto je ranije primeceno, Boule i Vallois dali kvalifikovanu saglasnost, pripadala je izuzetno velikom covekolikom majmunu. Od pocetka je izrazavana sumnja da femur pripada vlasniku lobanjske kape i ta sumnja je ostala i do danas. Boule i Vallois tvrde: "Kakve god bile pretpostavke u prilog tome da femur pripada kraniumu, neka sumnja ostaje..."¹⁰⁸ U prilog povezanosti femura sa lobanjskom kapom, Tim White tvrdi:

"Mnogi su bili neradi da prihvate validnost ove povezanosti, a neki istrazivaci (M.H.Day i T.I.Molleson, Human Evolution, M.N.Day, Ed.(Taylor i Francis, London, 1973), Vol. 11, p.127) su jos uvek neodlucni."

Cvrsto verujuci i zarko se nadajuci da ce naci posrednicku formu za koju je njegov bivsi profesor, Ernst Haeckel, izjavio da mora postojati (Haeckel je cak i nazvao tu imaginarnu kariku "Pithecanthropus alalus", ili zanemeli covekoliki majmun), Dubois je prirodno pozurio da zakljuci da femur i lobanjska kapa pripadaju istoj individui i da je ona tako bila od covekolikog majmuna koji je hodao uspravno - prava "nedostajuca karika". Kao sto je primeceno ranije, tri zuba koje je Dubois takodje povezao sa lobanjskom kapom, nisu pripadala vlasniku lobanjske kape, a ima malo opravdanja i u pripisivanju femura istom vlasniku.

Kakav god status dat drugim primercima nadjenim u drugim delovima sveta koji su pripisani Homo erectus-u, vrlo je verovatno da bi Duboisova finalna procena Pithecantropus erectusa mogla biti ona tacna - vrlo veliki primat neke vrste unutar generalizovane grupe zvane "covekoliki majmuni", koji ne poseduje nikakvu genetsku vezu sa covekom.

Pekinski Covek

Ako se nekriticki prihvati dokaz koji se obicno predstavlja u tekstovima i raspravama o Pekinskom Coveku, dokaz za postojanje jednog pribliznog coveka, ili coveka sa mnogim vrlo primitivnim karakteristikama, izgledao bi ustanovljen. Na primer, lobanjski model i telesne rekonstukcije zasnovani na ovom modelu, (slika) otkrivaju znacajnu slicnost sa modernim covekom i jedva da bi se mogle zvati icim osim ljudskim. Blisko ispitivanje izvestaja povezanih sa Pekinskim Covekom, medjutim, otkriva zamrsenu mrezu kontradikcija, visoko subjektivnog tretmana podataka, neobicnog i neprirodnog stanja fosilnih kostiju i gubitka u sustini citavog fosilnog materijala.

Kod Choukoutien-a, oko 40 km od Pekinga u Kini, dvadesetih i tridesetih godina nadjeni su fragmenti oko trideset lobanja, jedanaest mandibula (donjih vilica), i oko 147 zuba. Osim vrlo malo visoko fragmentarnih ostataka kostiju udova, nista drugo od ovih stvorenja nije nadjeno. Jedan od pocetnih nalaza bio je jedan jedini zub, i bez cekanja daljih dokaza, Dr.Davidson Black, profesor anatomije na Union Medical College u Pekingu, izjavio je da ovaj zub predstavlja dokaz za postojanje starog hominida, ili covekolikog stvorenja u Kini. On je nazvao ovo stvorenje Sinanthropus pekinensis, sto je uskoro postalo poznato kao Pekinski Covek.

Prica se da su ovaj zub i kasniji nalazi otkriveni u pecini krecnjacke litice. Ona je postala poznata kao "donja pecina" nakon sto su fragmenti deset drugih stvorenja, svi identifikovani kao ostaci modernog coveka, bili nadjeni vise na toj litici u onome sto je bilo "gornja pecina". Kao sto cemo videti, postoji ozbiljna sumnja da je postojala pecina i na jednom nivou.

Od najkriticnije vaznosti za procenu ovog materijala je cinjenica, da je sav ovaj materijal, osim dva zuba, nestao negde u periodu od 1941.-1945., i nista od njega nije pronadjeno. Kruze mnoge price u pogledu nestanka ovog materijala, a najpopularnija je da je on ili izgubljen, ili su do njega dosli Japanci u toku pokusaja da ga prenese iz Pekinga u Ameriku mornaricki odred koji je evakuirao iz Kine. Ni jedna od ovih prica nije verifikovana. Niko zivi ocigledno ne zna sta se desilo sa ovim materijalom.

Kao rezultat toga, mi smo totalno zavisni od modela i opisa ovog materijala koje je ostavila nekolicina istrazivaca, od kojih su svi bili potpuno predani ideji da je covek evoluirao od zivotinjskih predaka. Cak i ako je naucnik sasvim posten i objektivan koliko je to coveku moguce, model ili opis koji on oblikuje na osnovu oskudnog i nekompletnog materijala odrazice do kriticnog stepena ono sto on misli da bi taj dokaz trebalo da pokazuje. Dalje, postoje siroki dokazi da je postojala neobjektivnost u tretmanu i proceni materijala otkrivenog kod Choukoutien-a. Da se tip dokaza koji imamo danas o pekinskom coveku donese na sudski proces, on bi se iskljucio kao "rekla-kazala" i neprihvatljiv kao dokaz.

Svinjski zub, vilica covekolikog majmuna, delfinsko rebro i lobanja magarca

Treba imati na umu da su otprilike u ovom istom vremenskom periodu dva druga cuvena "fosilna coveka" predstavljena, od kojih je jedan, ispostavilo se, bio zasnovan na svinjskom zubu, a drugi, konacno se otkrilo, bio zasnovan na vilici modernog covekolikog majmuna. Godine 1922., zub otkriven u zapadnoj Nebraski za koji je Henry Fairfield Osborn, jedan od najeminentnijih paleontologa danasnjice, i nekoliko drugih autoriteta, izjavio da kombinuje karakteristike simpanze, Pithecanthropus-a i coveka.

Osborn i njegove kolege nisu mogle sasvim odrediti da li originalnog vlasnika ovog zuba treba nazvati covekom slicnim covekolikom majmunu ili covekolikim majmunom slicnim coveku. Dat mu je naziv Hesperopitthecus haroldcookii i postao je poznat kao Covek iz Nebraske. Ilustracija toga kako su ovo stvorenje i njegovi savremenici navodno izgledali bila je objavljena u Illustrated London News.¹⁰⁹ Na ovoj ilustraciji, Hesperopithecus izgleda znacajno slican modernom coveku, mada siroviji po izgledu. Godine 1927., nakon sto je izvrseno dalje skupljanje i proucavanje, zakljuceno je da je Hesperopithecus niti coveku slican covekoliki majmun niti covekolikom majmunu slican covek, vec je to bio izumrli peker, ili svinja!¹¹⁰

Godine 1912. su Arthur Smith Woodward, direktor Natural History Muzeja u Londonu, i Charles Dawson, doktor medicine i amater paleontolog, objavili otkrice mandibule i dela lobanje. Dawson je otkrio ove primerke iz jedne sljuncane jame blizu Piltdown-a u Engleskoj. Ova vilicna kost izgledala je vrlo slicna majmunskoj, osim zuba, koji su izgledali da pokazuju tip istrosenosti koja se ocekuje pre kod ljudi nego kod covekolikih majmuna. Lobanja je izgledala vrlo slicna ljudskoj.

Ova dva primerka su kombinovana i nazvana Eanthropus dawsoni, "Covek Zore". On je postao poznat popularno kao "Pildaunski Covek". Za njega je procenjeno da je star 500.000 godina. Mada je nekoliko eksperata, kao sto su Boule i Henry Fairfield Osborn, prigovaralo povezivanju ove vilice, vrlo slicne onoj covekolikih majmuna, sa covekolikom lobanjom, najveci svetski autoriteti su se slozili da je Pildaunski Covek zaista bio autenticna karika u evoluciji coveka.

1950.godine je postao dostupan metod za pripisivanje relativne starosti fosilnim kostima. Ovaj metod je zavistan od kolicine fluorida koju su kosti apsorbovali iz tla. Kada su pildaunske kosti bile podvrgnute ovom testu, otkriveno je da vilicna kost prakticno nije sadrzavala fluorid i da to prakticno uopste i nije fosil. Procenjeno da nije starija od jedne godine kada je nadjena. Lobanja je pokazivala znacajnu kolicinu fluorida, ali je procenjeno da je nekoliko hiljada godina stara pre nego 500.000 godina.

Kada se doslo do ove informacije, kosti su podvrgnute temeljnom i kritickom ispitivanju. Otkriveno je da su kosti bile izlozene solima gvozdja kako bi izgledale starije, a na zubima su bili primeceni tragovi grebanja, sto je ukazivalo da su bili turpijani. Drugim recima, Pildaunski Covek je bio kompletna prevara! Moderna majmunska vilica i ljudska lobanja udesene su tako da nalikuju covekolikom majmunu, i taj falsifikat je uspeo da prevari najvece svetske eksperte.

U svom clanku¹¹¹ o pildaunskom falsifikatu, Stephen Jay Gould iskreno otkriva ovu tendenciju strucnjaka da nalaze ono sto traze, cak i ako toga tamo nema, a da ne nalaze ono sto se tamo nalazi, ako to ne traze. Gould kaze da:

Komentarisuci ovu tendenciju dopustanja da unapred zamisljene ideje vladaju naucnim zakljuccima, antropolog Jaquetta Hawkes belezi da:

"I kada prihvatamo ovo kao nesto neizbezno i ne neminovno stetno, ipak na nas deluje kao sok otkrice koliko su cesto unapred zamisljene ideje uticale na istrazivanje ljudskog postanka.

To, naravno, nije nista kao cinjenica iznesene slabosti medju strucnjacima. Na primer, osvrt na smele tvrdnje i suptilne anatomske distinkcije koje su pravili nasi najveci autoriteti u pogledu skorasnje ljudske lobanje i moderne celjusti covekolikog majmuna koje su zajedno sacinjavale 'Pildaunskog Coveka', bude ili radost ili bol u skladu sa necijim osecanjima prema naucniku."¹¹²

Da li su se stvari danas mnogo promenile? Dva skorasnja primera teze da ukazu da se tendencije autoriteta nisu zapravo uopste mnogo promenile. Clanak u Science News govori o tvrdnjama Tim White-a da je Noel Boaz zamenio delfinsko rebro za klavikulu (ramenu kost) hominida.¹¹³ Boaz je tvrdio da uzorak nalikuje klavikuli pigmejske simpanze i sugerisao da krivina kosti moze cak ukazati i na trajno dvonozno kretanje. White tvrdi da je Boaz pogresno interpretirao starost. Alan Walker se citira u tom istom clanku kako tvrdi da postoji duga tradicija pogresnog interpretiranja raznih kostiju kao ljudskih klavikula; u proslosti, Walker kaze, vesti antropolozi su pogresno opisivali femur aligatora i nozni prst troprstog konja kao klavikule!

UPI Press clanak objavljen 14. maja 1984.,¹¹⁴ otkrio je da je lobanjski fragment kojeg su strucnjaci pozdravili godinu dana ranije kao najstariji ljudski fosil ikad nadjen u Evropi, mogao poticati od magarca! Taj fosil je nadjen u Andaluzijskom regionu Spanije i zakazan je trodnevni simpozijum tako da strucnjaci mogu diskutovati o ovom fosilu, koji je nazvan "Orka Covek" po juznom spanskom gradu blizu kog je nadjen. Kada su francuski strucnjaci otkrili cinjenicu da je "Orka Covek" najverovatnije lobanjski fragment cetiri meseca starog magarca, u nepriliku dovedeni spanski autoriteti poslali su 500 pisama u kojima su otkazivali pozive za simpozijum.

Celjust covekolikog majmuna 1912., svinjski zub 1922., delfinovo rebro i magareca lobanja osamdesetih - cine isti komad, samo se glumci i dekor menjaju. Mozda je Lord Zuckerman bio u pravu kada je izjavio da je pod znakom pitanja da li ima ikakve nauke u citavom tom traganju za fosilima ljudskog pretka.¹¹⁵

Sa ovim lekcijama na umu, vratimo se sada nasem posmatranju Pekinskog Coveka. Ispitacemo prvo procenu fosilnih ostataka koju su pruzili evolucionisti, a zatim cemo razmotriti onu koji daju kreacionisti. Za evoluciono stanoviste koristicemo publikaciju Fossil Men, engleski prevod Les Hommes Fossiles Marcellin Boule-a i H.M.Vallois-a, koja je spominjana i ranije.¹⁰⁴ Boule i Vallois posvecuju siroki odeljak (stranice 130-146 engleskog prevoda) Sinanthropus-u, ili Pekinskom Coveku.

Prvi dokaz povezan sa Sinanthropus-om otkriven je 1921., kada su dva kutnjaka pronadjena u "dzepu" kostanih ostataka na mestu blizu sela Choukoutien. Treci kutnjak je nadjen 1927. i dat doktoru Davidson Black-u. Kao sto je receno ranije, na osnovu ovog zuba podignut je Sinanthropus pekinensis. 1928.godine, kineski antropolog zaduzen za iskopavanja, doktor W.C.Pei, otkrio je fragmente lobanje, dva komada donje vilice i brojne zube, koji su odmah opisani u Black-ovoj publikaciji. 1929.godine, Pei je iskopao dobro sacuvanu lobanjsku kapu koja je nalikovala onoj Pithecanthropus-a. Od tog vremena ovo mesto je sistematski istrazivano pod supervizijom Geological Survey Kine. Na kraju je otkrivena kolekcija opisana na pocetku ovog odeljka.

Tvrdi se da je postojala velika pecina na prednjem delu krecnjacke litice posto se "pecinsko punjenje" javlja na povrsini duz distance od 140 m i debljine oko 50 m. Kazu da se krov ove pecine odronio, zakopavajuci staro pecinsko punjenje.

Sinanthropus fragmenti nadjeni su na mnogim razlicitim nivoima punjenja. Fosilna fauna (nadjene su kosti oko 100 razlicitih zivotinja) ne varira od vrha ka dnu depozita i Sinanthropus ostaci nadjeni na razlicitim nivoima imali su svugde iste karakteristike. Ako su ovi ostaci zaista nadjeni u pecinskom punjenju kao sto se navodi, onda ovo znaci da u toku svog vremena za koje bi bilo potrebno da se slegne 50 m punjenja, nije doslo ni do jedne promene u Sinanthropus-u ili zivotinjama tog podrucja.

Sve lobanje su bile ostecene i nedostaju im donje celjusti. Posle otkrica lobanja opisanih ranije, javilo se da su otkrivene tri druge lobanje 1936., dok je doktor Franz Weidenreich, americki paleontolog nemackog porekla, bio na duznosti.

Lobanju III, zapravo prvu koja je otkrivena, opisali su detaljno Boule i Vallois (Boule je posetio Peking i Choukoutien i pregledao originale). Black ju je pripisao adolescentu, a Weidenreich individui od osam ili devet godina starosti. Boule i Wallois kazu, da gledano sa vrha i sa strane, ona ima zapanjujucu slicnost sa Pithecanthropus-om, a da Lobanja II u svojim generalnim konturama cak vise slici onoj Pithecanthropus-a. Oni zakljucuju da: "Ukupno, struktura Sinanthropus lobanje jos uvek je slicna onoj covekolikih majmuna."(str.136) Nesto kasnije oni izvestavaju da su tri lobanje iz Locus L (nadjena 1936.) predstavljene istim karakteristikama kao lobanje upravo spomenute, ali u naglasenijoj formi.

Kranialni kapaciet lobanja, mada vrlo priblizno, procenjen je na oko 900 cm³ za lobanje otkrivene ranije, i oko 1200 cm³ za lobanje nadjene 1936. Boule i Vallois isticu da su ove vrednosti na oko pola puta izmedju visih covekolikih majmuna i coveka.

Karakteristike donjih vilica koje opisuju Boule i Vallois bile su sve slicne onim covekolikih majmuna, osim oblika dentalne arkade (krive celjusti), koja je bila parabolicna kao kod coveka, ocigledno, pre nego U-oblikovana kao kod covekolikih majmuna. Takodje, sve osobine zuba koje daju ovi autoriteti bile su slicne onim covekolikih majmuna, osim sto nema dijasteme koja odvaja ocnjake od susednih sekutica, kao sto je to slucaj kod nekih covekolikih majmuna (ali ne kod svih). Dalje, mada su gornji ocnjaci bili "narocito veliki", uzdizuci se znatno iznad nivoa drugih zuba kao kod covekolikih majmuna i opisani su kao "male kljove", donji ocnjaci izgledaju pre kao veliki sekutici. Tako su, sa vrlo malo izuzetaka, strukturne osobine vilice i zuba bile slicne onima covekolikih majmuna, ali prisustvo malog broja izuzetaka navelo je Boule-a i Vallois-a da tvrde kako mandibule i zubi Sinanthropus-a oznacavaju velikog primata vise povezanog sa covekom nego i sa jednim poznatim velikim covekolikim majmunom.

Posle uporedjenja tabele merenja Sinanthropus-a sa onom Pithecanthropus-a, Boule i Vallois kazu da su razlike manje od onih unutar jedne jedine vrste (naime, neandertalskog coveka). Oni stoga insistiraju da u najmanju ruku ova dva stvorenja treba da budu ukljucena unutar jednog roda, mada su voljni da dozvole postojanje diferencijacije po vrsti. Posto Pithecanthropus uziva prioritet, oni bi dali ime Pithecanthropus pekinensis Choukoutien stvorenju. Posto su, kao sto smo primetili ranije u njihovoj diskusiji o Pithecanthropusu, ovi autoriteti rekli da, samo na osnovu lobanje i zuba, imamo posla sa bicima, ako ne identicnim, onda sa blisko povezanim sa antropoidima, mi se pitamo da li ovim povezivanjem Pithecanthropusa sa Sinanthropusom, Boule i Vallois zele da degradiraju Sinanthropusa na stvorenje, ako ne identicno, onda barem blisko povezano sa antropoidima, ili zele da unaprede Pithecanthropusa. Danas je vecina evolucionista uzdigla Pithecantropusa i smestila ga sa Sinanthropusom u jednu vrstu - Homo erectus.

U svojoj diskusiji o vezi Sinanthropusa sa Pithecanthropusom (str.141), Boule i Vallois optuzuju Blacka za nedostatak objektivnosti i iskrivljenje cinjenica. Specificno, oni kazu:

"Black, koji je osetio opravdanim koristenje izraza Sinanthropus da oznaci jedan zub, bio je prirodno zainteresovan da to ozvanici prilikom opisivanja lobanjske kape. Mada priznavajuci veliku slicnost ovog primerka sa javanskim pandanom, on je naglasio razlike i demonstrirao ih numerickim podacima. Sada je, kada se proucavaju njegove tabele merenja, sasvim evidentno da su primecene razlike izmedju Pithecanthropusa sa jedne strane, i raznih fragmenata Sinanthropusa sa druge, daleko od posedujucih opstih vrednosti, manje od varijacija zabelezenih unutar same prirodne specificne grupe Homo neanderthalensis".

Drugim recima, posto je Black "polomio svoj vrat" na osnovu jednog jedinog zuba (setimo se "Nebraska Coveka"!) i podigao Sinanthropus kategoriju oko tog zuba, on se osetio prisiljenim da oboji cinjenice kako bi se poklopile sa njegovom semom. Kako onda mozemo imati poverenja u bilo koji opis ili model Sinanthropusa iz ruke doktora Blacka?

Odeljak nazvan "Nova diskusija o cinjenicama" pojavljuje se pri kraju poglavlja posvecenog diskusiji Sinanthropusa Boule-a i Vallois-a. On je zasnovan na modelu Sinanthropusa koji je konstruisao Weidenreich (prethodna slika), navodno na osnovu materijala nadjenog 1936. Ovaj model je tako upadljivo razlicit od ranijih opisa Sinanthropusa i modela Pithecanthropusa kojeg je na drugom mestu uoblicio Boule, tako da je verovatno da je ovaj odeljak Vallois napisao posle smrti Boule-a (izdanje iz 1952. godine knjige Les Hommes Fossiles objavljeno je posle smrti Boule-a 1942. i bilo je Valloisova revizija ranijeg odeljka knjige kojoj je autor bio samo Boule). U stvari, ne moze biti sumnje da je ovaj odeljak pisao samo Vallois posle Boule-ove smrti posto on prikazuje i govori o modelu lobanje Sinanthropusa koji je napravio Weidenreich. Weidenreich nije objavio svoj opis¹¹⁶ lobanje Sinanthropusa sve do 1943., koja je godina posle Boule-ove smrti.

Davidson Black je umro 1934. godine i zamenio ga je Franz Weidenreich. Doktor Pei nastavio da bude zaduzen za iskopavanja, i njegova duznost je bila da podnese svoje nalaze Weidenreichu na procenu. Javljeno je da je nasao tri lobanje 1936. To su bile tri lobanje (o kolima govore Boule i Vallois kao o onima iz Lokusa L) na kojima je, pretpostavlja se, Weidenreich zasnovao svoj model.

U odeljku "Nova diskusija o cinjenicama" nisu uneseni novi podaci, vec se od citaoca trazi da ispita tri fotografije koje je napravio Weidenreich i koje pokazuju nekoliko izgleda tri lobanje ili modela: lobanje zenske gorile, Weidenreichovog modela zenskog Sinanthropusa; i lobanje Severnog Kineza. Zatim se citalac poziva da verifikuje za sebe to da Sinanthropus zauzima poziciju koja je posredna izmedju antropoidnih covekolikih majmuna i coveka. Ako se nekriticki prihvati Weidenreichov model Sinanthropusa kao veran portret pravog Sinanthropusa, onda bi on tesko mogao odbiti gornju potvrdu. Zapravo, na osnovu ovog modela, neki su navedeni da veruju da Sinanthropusa ne treba smatrati pribliznim coveku, vec ga treba smatrati potpunim covekom.

Treba naglasiti da su na ovim fotografijama lobanje gorila i coveka poredjene sa modelom Sinanthropus lobanje koju je napravio Weidenreich. Kada je kompletna lobanja na raspolaganju, uzorak je kompletno pouzdan, narocito ako nije doslo do poremecaja od zatrpavanja i ako je rekonstrukcija bila tacna. Gotovo uvek su ostaci lobanje fragmentarni. U ovom slucaju, paleontolog pokusava da rekonstruise lobanju na osnovu fragmenata, koristeci materijal za punjenje da popuni nedostajuce fragmente i da modelira nedostajuce delove. Rekonstrukcija je manje ili vise pouzdana u zavisnosti koliko su fragmentarni ti ostaci i od objektivnosti paleontologa. Modeli su kalupi rekonstrukcija ili se oblikuju prema onome za sta istrazivac oseca da bi lobanja trebalo da izgleda.

Danas nemamo lobanje niti delove Sinanthropusa (osim dva zuba i nekoliko fragmenata koji su otkriveni u toku poslednje dve decenije), nemamo rekonstrukcije koje ukljucuju stvarni fosilni materijal. Sve sto nam je na raspolaganju su modeli koje je napravio Weidenreich. Koliko su pouzdani ti modeli? Jesu li oni tacni kalupi originala, ili odrazavaju ono kako je on mislio da su izgledali? Zasto se njegovi modeli toliko razlikuju od ranijih opisa? Mi smatram ove modele Weidenreicha za potpuno neprihvatljive kao dokaze povezane sa taksonomskim afinitetima Sinanthropusa. Da se takav slucaj ikad donese na sud, nema ni najmanje sumnje da bi se takav "rekla-kazala" dokaz proglasio neprihvatljivim.

Najzad, Boule i Vallois diskutuju o izuzetno cudnoj karakteristici ovih Sinanthropus ostataka. Kao sto oni kazu (str.145):

"Kako treba da objasnimo gotovo potpuno odsustvo dugih kostiju i ovu vrstu selekcije kostanih delova koji svi pripadaju lobanji, u kojoj dominiraju donje vilice? Weidenreich je verovao da ovi odabrani delovi nisu dospeli u pecinu na prirodni nacin, vec mora da su ih tamo doneli lovci koji su napadali mlade individue i izdvajali, kao plen ili trofeje, glave ili delove glava. Po sebi je ovo objasnjenje sasvim moguce. Ali problem je imenovati lovca."

Svi autoriteti se slazu da su svaku od ovih Sinanthropus individua ubili lovci i pojeli. Sve lobanje su bile udarene u blizini baze, tako da je mozak mogao biti izvadjen i pojeden. Prakticno nista od ovih stvorenja nije nadjeno osim fragmenata lobanje, i to uprkos cinjenici da su otkriveni fragmenti gotovo 40 razlicitih individua. Jedino pitanje koje ostaje bez odgovora u pogledu ovih okolnosti je ko je bio lovac?

Weidenreich, kao i gotovo svi drugi evolucionisti, zakljucuje da lovac mora biti Sinanthropus sam! On je i plen i lovac! Ova hipoteza je neophodna da se sacuva status Sinanthropus-a kao pretka coveka.

Boule i Valois izrazavaju ozbiljne sumnje u pogledu ove teorije. Oni kazu (str.145):

"U odnosu na ovu hipotezu, drugi pisci preferiraju sledecu, koja im izgleda vise u skladu sa celim nasim znanjem: lovac je bio pravi covek, cija je kameno orudje bilo nadjeno i koji je lovio Sinanthropus-a."

Kasnije oni kazu:

"Moramo se stoga upitati nije li previse smelo smatrati Sinanthropusa monarhom Choukoutien-a kada se on javlja u depozitu samo u vidu lovackog plena, ravan sa zivotinjama sa kojima je pronadjen."

Tako postoji vrlo dobar dokaz, "vise u skladu sa nasim znanjem", da su Sinanthropus stvorenja bila zrtve lovaca koji su bili pravi ljudi. Ako je to tako, onda Sinanthropus ne moze biti evolucioni predak coveka, vec mora da je bio veliko stvorenje slicno majmunu ili covekolikom majmunu.

Sada cemo razmotriti procenu Sinanthropus-a od strane kreacioniste, Patrick O'Connell-a. Suprotstaviti procenu svestenika onima eminentnih evolucionih paleontologa, izgleda slicno suprotstavljanju Davida Golijatu. Ali, mozda je u ovom slucaju David nasao slabu tacku kod Golijata.

O'Connell je bio u Kini sve vreme iskopavanja kod Choukoutien-a, ukljucujuci i japansku okupaciju i nekoliko godina posle njihovog deportovanja. Mada on nije izvrsio ni jedno istrazivanje na licu mesta, O'Connell je imao prednost gledanja izvestaja objavljivanih u Kini, i na kineskom i na stranim jezicima. On je bio ubedjen da javnosti nisu date sve cinjenice i da "nedostajuca karika" nije pronadjena kod Choukoutien-a. On je objavio svoje zakljucke u svojoj knjizi Nauka danasnjice i problemi postanka.¹¹⁷

O'Connell je verovao da je nestanak Sinanthropus ostatka bio pre planski nego nesrecna posledica rata. Japanci se nisu mesali u rad kod Choukoutien-a, i Weidenreich i Pei su nastavili iskopavanja sve dok Weidenreich nije otisao 1940. O'Connel veruje da je Pei mogao unistiti fosile pre nego sto se kineska vlada vratila u Peking, kako bi prikrio cinjenicu da modeli ne odgovaraju fosilima.

U clanku objavljenom u pekinskom casopisu China Reconstructs 1954., doktor Pei kaze da je materijal iz Choukoutien-a tada bio izlozen. On je ukljucivao kalupe ili modele nekoliko lobanja Sinanthropusa (koje su napravili Black i Weidenreich), fosilne ostatke raznih zivotinja, i zbirku nadjenih kamenih instrumenata. Tako izgleda da od materijala povezanih sa Sinanthropusom, nedostaju samo fosilni ostaci Sinanthropusa.

Gotovo univerzalno prihvacena verzija Choukoutien okolnosti je, da su fosili Sinanthropusa nadjeni u pecinskom punjenju velike pecine, ciji je krov kolabirao. Ljudski fosili nadjeni na istom mestu, samo na gornjem nivou, pretpostavlja se da su izvadjeni iz gornje pecine. Izgleda da ima malo dokaza da je postojala pecina i na jednom nivou. Kao sto je ranije primeceno, velika pecina mora se postulirati za donju pecinu, posto se "pecinsko punjenje" sirilo duz povrsine od skoro 140 m. "Gornja pecina" je morala biti isto toliko velika ili veca, posto je debris bio rasprsen na jos vecem podrucju. Weidenreich nije nikada tvrdio da je postojala pecina na gornjem nivou, vec je o njoj govorio kao o "takozvanoj gornjoj pecini."

Prema O'Connell-ovoj rekonstrukciji dogadjaja kod Choukoutien-a, tamo je postojala industrija vadjenja krecnjaka u velikim razmerama. Da su tu konstruisane i operisale peci za pecenje krecnjaka pokazuje cinjenica, da je u debrisu na oba nivoa nadjeno na hiljade kvarcnog kamenja donesenog iz udaljenosti (kvarc nije nadjen kod Choukoutien-a). Ovo kamenje je imalo cadj sa jedne strane. Ogromne gomile pepela su nadjene na oba nivoa.

Vadjenje krecnjaka na dva nivoa izvodilo se na frontu od 180 m i do dubine od 45 m u brdu. Krecnjacki brezuljak je bio potkopan i kolabirao je, zakopavajuci sve na oba nivoa hiljadama tona kamenja. U ovim gomilama zakopanog pepela i debrisa nadjene su lobanje Sinanthropusa.

Kamenje doneseno iz udaljenosti i pripremljeno za gradnju nadjeno iza krecnjackog kamenoloma i ogromne gomile pepela mogu znaciti samo jedno, prema O'Connell-u: izvodilo se pecenje krecnjaka. Dalje, produkcija krecnjaka u razmerama koje su se izvodile kod Choukoutien-a mora znaciti da su se kuce gradile u znacajnim razmerama.

Bez obzira na to da li je O'Connell u pravu u pogledu industrije pecenja krecnjaka kod Choukoutien-a, ni jedno drugo objasnjenje za veliku kamenu industriju tamo nadjenu nije dato. H. Breuil, autoritet za Staro Kameno Doba, pozvan je u Choukoutien. Njegov izvestaj, objavljen marta 1932., u casopisu L'Anthropologie, govori nam da je u odeljku na nivou od 132 kvadratna metra, 12 metara duboko, nadjeno 2.000 grubo oblikovanih kamenja na dnu gomile pepela i debrisa koji su sadrzavali lobanje Sinanthropus-a, i kosti oko 100 razlicitih zivotinja.

Priroda alata koristenog kod ovog mesta, prema Breuil-u, nije bila primitivna. Graveri i grebaci i druga orudja, nekada finog zanatstva, imale su karakteristike koje se ne nalaze u Francuskoj do gornjeg paleolita.¹¹⁸ Ovaj dokaz bi se stoga tesko mogao koristiti kao argument za veliku starost Sinanthropusa.

O'Connell istice da se vrlo malo paznje obratilo na cinjenicu da su fosilni ostaci deset ljudskih individua modernog tipa nadjeni na gornjem nivou istog mesta na kom su nadjene lobanje Sinanthropusa. Neke knjige, na primer Romerova Man and the Vertebrate, ne spominje ovu cinjenicu. Drugi je ne spominju u odeljku o Sinanthropus-u, vec smestaju ovu informaciju drugde. O'Connell veruje da su ove individue bile ubijene klizanjem zemlje uzrokovanim podrivanjem krecnjacke litice u toku operacija vadjenja krecnjaka i da je samo ovo klizanje zemlje pokopalo i lobanje Sinanthropusa. Kosti nadjene na gornjem nivou sacinjavale su uobicajenu zbirku ocekivanu za takve ostatke. Ispitivanje jednog dijagrama mesta sa koga su iskopane Sinanthropus lobanje (str.132 Fossil Men) tezi da podrzi O'Connell-a. Dispozicija ostataka, narocito onoh nadjenih u "vertikalnom izdanku glavnog dzepa" izgleda da ne odgovara onome ocekivanom za pecinski nalaz.

O'Connell istice da se neki od ranih opisa Sinanathropus-a, izvesnih istrazivaca, razlikuju vrlo znacajno od poslednjih opisa i modela Blacka i Weidenreicha. On citira Teilhard de Chardina kako kaze (L'Anthropolugie, 1931) da: "Sinanthropus blisko nalikuje velikim covekolikim majmunima."

Izgleda da postoji jedna progresija, kroz dva Blackova opisa Sinanthropusa i treceg opisa Weidenreicha, zasnovana na lobanjama nadjenim 1936. (vidi model prikazan na prethodnoj slici), za vreme koje je Sinanthropus postao sve vise nalik coveku. Mozda je ovo jedina evolucija umesana u citavu ovu aferu!

O'Connell zakljucuje da se Sinanthropus sastojao od lobanja velikih makakija (veliki majmuni) ili velikih babuna ubijenih i pojedenih od strane radnika jedne stare krecane. Izgleda znacajan dokaz da je mesto pecenja kreca bilo zatrpano stenama i krhotinama Choukoutien. Bilo da su stvorenja cije su lobanje bile otkrivene bili makakiji ili babuni (ili giboni kao sto Dubois predlaze za Pithecantropusa), oni su bili nalik covekolikim majmunima. Najzad, Boule i drugi naginjali su uverenju da je Sinanthropusa ubio i pojeo covek.

O'Connell naziva predstavljanje Sinanthropusa kao pribliznom coveku, otvorenom prevarom. Mi verujemo u najmanju ruku da su kombinacija predrasude, unapred zamisljenih ideja i zelja za slavom bile odgovorne za podizanje jednog stvorenja nalik majmunu na status coveka nalik majmunu. Ista kombinacija koja je proizvela Pekinskog Coveka proizvela je i Nebraska Coveka od svinjskog zuba, Pildaunskog coveka od vilice modernog covekolikog majmuna, i Likijevog istocnoafrickog coveka od australopitekusa.

Homo erectus iz Afrike

Pominjuci ranije u odeljku o australopitekusima, Louis Leakey nas je izvestio da je u Koritu II Oluvai Gorge nasao fosile Australopithecusa, Homo habilisa i neke primerke koje je on nazvao Homo erectus.^70,79,80 Homo erectus fosili ukljucuju veliki deo lobanjske kape⁷⁰ (OH 9) i deo femura (osovina) i kuka¹¹⁹ (OH 28). 1975.godine Richard Leakey-ev tim je otkrio relativno kompletan kranium i delove gornje vilice i kostura lica strvorenja koje je on nazvao Homo erectus.^120,121 Fosilni primerak, oznacen sa KMN-ER 3733, pronadjen je u gornjem delu Koobi Fora Formacije i verujuci Leakey-u on je star bar 1,5 miliona godina i veoma je slican sa Homo erectusom iz Kine.¹²¹

Pocevsi sa pocetnim otkricem iz 1973., vecina fragmenata lobanje i postkranijalnog skeleta stvorenja opisanog sa KNM-ER 1808, otkriveno je u gornjem delu Koobi Fora Formacije od strane Leakey-evog tima.^65,122,123 Ovom stvorenju je pripisana starost od 1,6 do 0,1 miliona godina, koji je nekada bio najkompletniji poznati fosil Homo erectusa. Ovaj fosilni primerak pokazuje patoloske promene koje su konzistentne sa hronicnim prekomernim usisavanjem vitamina A (hipervitaminoza A).

Najuzbudljivije otkrice je ostvario Kamoya Kimeu na zapadnoj strani Lake Turkana u avgustu 1984. Radeci u timu koji su predvodili Richard Leakey i Alan Walker, Kimeu je imao pocetno otkrice u malom delu lobanje koji je strcao iz zemlje odmah pored kampa. Nakon mesec dana iskopavanja i ispitivanja doslo se do skoro celog skeleta muzjaka, za koga je procenjeno da je umro kada je imao oko 12 godina. Skelet je bio kompletan izuzev leve ruke, gornjeg dela desne ruke i vecine kostiju stopala (prema tome, kosti ruke i stopala ipak nisu bile otkrivene).

Na nesrecu, u vreme ovog pisanja, jedine informacije koje smo imali bile su iz kratkih clanaka popularnih naucnih magazina^124-127 i novinskih napisa Boyce Rensbergera.¹²⁸ Prema tim izvestajima, Leakey i Walker su pripisali fosilne primerke Homo erectus-u i procenili njegovu starost na oko 1,5 miliona godina.

Mada su Walker i Leakey dali ovom fosilu naziv Homo erectus, ima nekih indikacija da je ova individua mogla zapravo biti neandertalac, ili bar vrlo blisko povezan sa njim. Postkranijalni skelet izgleda tako ljudski, da Walker kaze da on sumnja da li bi prosecni patolog mogao naci razliku izmedju tog fosilnog skeleta i onog modernog coveka.¹²⁸ U pogledu lobanje Walker tvrdi: "Kada sam stavio mandibulu na lobanju, Richard i ja smo se smejali jer je izgledalo tako slicna neandertalcu."¹²⁸ Dalje, visina tog dvanaestogodisnjaka bila je oko 1,6 m, i bilo je procenjeno da je odrastao do zrelosti, bio bi najmanje 1,8 m visok. Lucy je procenjena da je bila manje od 1,2 m visoka, dok se za Homo habilisa procenjuje da je bio negde izmedju 1,2 i 1,5 m visok. Kranijalni kapacitet ovog novog nalaza jos nije odredjen, ali ga je Walker procenio na 700-800 cm³.

Osim procenjene velicine mozga (koja bi se mogla revidirati navise jednim pravim merenjem), svi vazniji aspekti fosilnog skeleta pojavili su se unutar varijabilnih limita Homo sapiensa. Moze se ispostaviti da je glavni razlog za pripisivanje ovog fosilnog stvorenja Homo erectusu starost od 1,5 miliona godina koja mu se pripisuje. Zaista bi bio veliki udarac evolucionoj teoriji ako su antropolozi prisiljeni da pripisuju jednog fosilnog hominida za koga veruju da je milion i po godina star Homo sapiensu. To bi ucinilo coveka starijim, ili isto tako starim, u odnosu na neke njegove, takozvane "pretke covekolike majmune".

Ali sa lekcijom Richarda Leakey-a i njegovom lobanjom 1470 kao jednom skorasnjom opomenom, nasa procena otkrica Walkera i Leakey-a mogla bi biti mesavina optimizma i skepticizma. Mi zeljno ocekujemo formalnu publikaciju u nekom naucnom casopisu analize ovog uzbudljivog nalaza i verujemo da ce se u dogledno vreme otkriti i ostatak skeleta tako da se analiza moze kompletirati.

Otkrica o kojima javljaju Thorne i Macumber¹²⁹ potpuno su drugacije prirode od onih koje su upravo opisali Walker i Leakey. Poslednja dvojica tvrde da su otkrili fosil mladog Homo erectusa koji unazad datira bar 1,5 miliona godina. Medjutim, kao sto smo upravo rekli, ovaj fosil je po svom kranijanom skeletu sustinski slican modernom coveku, i lobanja je dovoljno covekolika da bi izgledala poput neandertalske. Thorne i Macumber izestavaju o otkricu ostataka preko 30 individua iz Kow Swamp podrucja u severnoj Viktoriji u Australiji, koje slicno tome imaju mnogobrojne Homo erectus crte u svojoj kranialnoj morfologiji. Ovi primerci, medjutim, datirani su na samo 10.000 godina! O Homo sapiensu potpuno modernog tipa izvestava se da se pojavio u Australiji pre bar 25.000 godina ili 15.000 godina ranije, a za Neandertalca ili Homo sapiensa, pretpostavlja se da se pojavio barem 100.000 godina ranije ili oko 90.000 godina pre postojanja ovih Kow Swamp individua.

Thorne i Macumber izvestavaju da te lobanje imaju mnostvo arhaicnih crta koje su tipicne za rane sapiense (pod "ranim sapiensima" mi predpostavljamo da oni znace neandertalskog coveka) ukljucujuci kranialne dimenzije, debljinu svodovne kosti, oblik lica i mandibule i u manjem stepenu, zatiljni region.

Oni izvestavaju, medjutim, da su frontalne kosti narocito arhaicne, imajuci gotovo nemodifikovanu formu javanskog pitekantropusa. Posto se u ovom clanku ne spominje postkranijalni skelet ovih stvorenja, pretpostavlja se da je on bio potpuno moderan.

Imajuci na umu neophodni oprez zbog ogranicene kolicine informacija koje su danas na raspolaganju u pogledu fosilnog skeleta koji su nasli Walker i Leakey, ipak izgleda da se za fosil koji su oni otkrili u Keniji moze ispostaviti da je vrlo slican, ako ne i identican, sa Kow Swamp individuama, od kojih su vecina otkriveni u netaknutim grobovima. U ovom slucaju mi cemo imati fosile individua za koje se neki pretpostavljaju da su 1,5 miliona stari, a neki pretpostavljaju da su samo 10.000 godina stari ili manje, i ovako preklapanje Homo sapiensa je bar u 90.000 godina. Prema tome, izgleda da sa velikom verovatnocom mozemo reci da su ove individue bile ne vise nego rasne varijante Homo sapiensa.

Kao sto smo opisali u ranijem delu o Australopithecusu, Louis Leakey je objavio istovremeno Homo erectusa, Australopithecusa, i stvorenje koje je oznacio sa Homo habilis, sve cije je ostatke otkrio u Koritu II Olduvai George. Richard Leakey je otkrio ostatke Australopithecusa, Homo habilisa i Homo erectusa u geoloskim formacijama u blizini Lake Turkana, za koje je sve pretpostavio da su 1,5 miliona godina stari, dakle svi su ziveli istovremeno. Osim toga, kao sto smo opisali ranije, Louis Leakey je pronasao ostatke okrugle kamene kolibe, koje jos i danas prave ljudi u Africi, ispod Korita I, dakle starije od Korita II. Mi ponavljamo pitanje koje smo ranije postavili: Ako su fosilna stvorenja koja su oznacena kao Australopithecus, Homo habilis i Homo erectus ziveli zajedno nekada, kako onda neki od njih moze biti predak drugome? Ako su fosili modernog coveka pronadjeniu geoloskoj formaciji koja je starija od onih u kojima su fosili ovih stvorenja pronadjeni, kako moze onda neki od njih da bude predak coveka?

Sada mi mozemo postaviti i sledece pitanje: Ako su stvorenja cije su fosilne ostatke pronasli Walker i Leakey u Keniji ista sa stvorenjima ciji su sahranjeni ostaci pronadjeni na podrucju Kow Swamp u Australiji, i ako je prvo pojavljivanje Homo sapiensa pre bar 90.000 godina, kako mogu ova stvorenja biti predak coveka?

U ovo vreme, dok su cinjenice u vecini primera jos veoma fragmentarne, i dok su na objavljene uzvestaje u nekim slucajevima veoma uticale unapred zamisljene ideje, nase je misljenje da neki primerci opisani kao Homo erectus, kao sto su Javanski Covek i Pekinski Covek, definitivno pripadaju porodici majmuna bez ikakve povezanosti sa covekom. U drugim slucajevima (neki od njih nisu ovde opisani) primerci su opisani kao Homo erectus, koji je inace opisan kao Neandertalac, ako je autor doneo odluku da ne veruje da je fosil stvorenja bio tako star da bi bio Neandertalac. U tim primerima, na primer, najnoviji nalaz Walkera i Leakey-a u blizini Lake Turkana, moze biti stvorenje koje je potpuno ljudsko - Homo sapiens.

Neandertalac

Neandertalac je prvo otkriven pre vise od jednog veka u pecini u Neander Valley blizu Diseldorfa u Nemackoj. On je najpre klasifikovan kao Homo neanderthalensis i portretisan je kao polu-uspravan zivotinjski podcovek. (slika) Ovo pogresno shvatanje Neandertalca je najvise pogodovalo predrasudama evolucionog misljenja paleoantropologa, plus cinjenica da je individua koja je analizirana bila osakacena artritisom. Pored toga, zna se da su ti ljudi pretrpeli opaki artritis zbog nedostatka vitamina D. Ove prilike su rezultovale da kost razmeksa i sledila je nakaznost. Sada se zna da je Neandertalac bio potpuno uspravan i u mnogim detaljima se nije mogao razlikovati od modernog coveka. ^130,131 Njegov kranialni kapacitet cak prevazilazi modernog coveka. To bi znacilo da ako bi ga obrijali, osisali i okupali, i obukli u savremeno odelo, i pustili da hoda ulicama naseg grada, on ne bi izazvao vise paznje od bilo kog coveka. Danas je on klasifikovan kao Homo sapiens - pravi covek. Veruje se da su se Neandertalski ljudi pojavili naglo u Evropi pre oko 100.000 godina. Ne postoji ni priblizna predstava odakle on potice. Oni su naglo nestali pre oko 35.000 godina i odmah su vraceni u rasu Kromanjonca, koji se sustinski ne razlikuje od modernog Evropljanina. Ponovimo, niko ne daje bilo kakve informacije po pitanju njegovog porekla.

Drugi fosilni ostaci koji su nesumnjivo varijeteti rase Homo sapiens, ukljucuju Swanscombe, Steinheim i Fontechevade fosile.^131,132 Swanscombe Covek je datiran na gotovo 250.000 godina.¹⁷ Datumi spomenuti u ovom poglavlju su oni za koje je procenjeno da su barem priblizno tacni od strane evolucionih geologa. U danasnje vreme se uzima da pleistocen epoha (kojoj se pripisuje vecina fosila za koje se misli da su hominidi), pocela pre oko 1.800.000 godina. Ranije je procenjeno da je trajanje Pleistocena bilo samo deo toga (sin Arthura Keitha je verovao da je to trajanje bilo oko 200.000 godina), ali je prosirenje pleistocena dalo evolucionistima vreme za koje oni misle da je potrebno za evoluciju coveka od njegovog pretpostavljenog pretka covekolikog majmuna.

Ako se jedan fosil nadje u onome sto se zove rani pleistocen, njemu se pripisuje doba od oko 1,8 miliona godina ili manje. Ako se za njega misli da je iz srednjeg pleistocena, on bi bio procenjen na oko milion godina. Naravno, bila bi mu pripisana manja starost ako bi se nasao u formacijama za koje se veruje da su iz kasnih pleistocenskih vremena. Razliciti vremenski razmaci pleistocena procenjeni su na osnovu pretpostavljenih starosti raznih glacijalnih ili interglacijalnih perioda za koje se veruje da su se javljala za vreme pleistocena. Metodi ukljuceni u ovo kao i neke teskoce koje ovaj sistem susrecu opisao je Pilbeam¹¹³ i mogu se naci u mnogim standardnim knjigama o antropologiji.

Literatura

17. R. B. Eckhardt, Sci. Amer. , 226(1):94 (1972).

65. R. E. F. Leakey, Nature 248:653 (1974).

70. L. S. B. Leakey, Nature 189:649 (1961).

79. M. D. Leakey, Olduvai Gorge, Vol. 3, Cambridge University Press, Cambridge 1971, str. 272.

80. A. J. Kelso, Phisical Anthropology, 1st ed. , J. B. Lippincott Co. , New York 1970, str. 221.

103. W. S. Howell, Mankind ih the Making, Doubleday, Garden City, New York 1967, str. 155-156.

104. M. Boule and H. V. Vallois, Fossil Men, Dryden Press, New York 1957, str. 126.

105. Boule and Vallois, Ref. 104, str 118.

106. Boule and Vallois, Ref. 104, str. 121. 107. Boule and Vallois, Ref. 104, str. 123.

108. Boule and Vallois, Ref. 104, str. 123.

109. Illustrated London News, 24. jun 1922.

110. W. K. Gregory, Science 66:579 (1927).

111. J. S. Gould, Nat. Hist. 88(3):96 (1979).

112. J. Hawkes, Nature 204:952 (1964).

113. W. Herbert, Science News 123:246 (1983).

114. Moline(Illinois) Daily Dispatch 14. maj 1984.

115. Zuckerman, Ref. 30, str. 64.

116. F. Weidnreich, Paleont. Sinica, New Ser. D. 10:1 (1943).

117. P. O'connell, Science of Today and Problems of Genesis, Book I, Christian Book Club of America, Hawthorne, CA 1969.

118. Boule, Ref. 104, fusnota sa str. 145.

119. M. H. Day, Nature 232:383 (1971).

120. R. E. F. Leakey and A. Walker, Nature 261:572 (1976).

121. Leakey and Walker, Ref. 120, str. 574.

122. M. D. Leakey and R. E. F. Leakey, Koobi Fora Research Project, Vol. 1 Clarendon, Oxford 1978.

123. A. Walker, R. M. Zimmerman and R. E. F. Leakey, Nature 296:248 (1982).

124. C. Joyce, New Scientist 104:8 (1984).

125. S. Gilbert, Science Digest 93:28 (1985).

126. B. Bower, Scienc News 126:260 (1984).

127. R. Lewin, Science 226:529 (1984).

128. B. Rensberger, The Washington Post 19. okt. 1984, str. A1.

129. A. G. Thorne and P. G. Macumber, Nature 238:316 (1972).

130. F. Ivanhoe, Nature 227:577 (1979).

131. E. Trinkaus and W. W. Howels, Sci. Amer. 241(6):118 (1979).

132. M. H. Day, Guide to Fossil Man, 3rd ed. The U. of Chicago Press, Chicago, 1977

133. Pilbeam, Ref. 24, str. 115-125.