Americki naucnik, Dr. Robert Gentry, otkrio je u osnovnim stenama Zemlje ostatke radioaktivnosti koji ukazuju na skoro trenutno stvaranje nase planete. Njegovo otkrice je objavljeno u najeminentnijim evolucionim naucnim casopisima i predstavlja, po nama, jedno od najznacajnijih naucnih otkrica u ovom veku. Dr. Gentry je objavio knjigu i dve video kasete o svojim pronalascima (koje su prevedene i sinhronizovane u Jugoslaviji, i mogu se nabaviti od autora ove prezentacije).

U nastavku cemo videti kako je Dr. Gentry dosao do ovih otkrica, i to iz njegovog pera. Evolucionisti su kazali da je u pitanju mala misterija koju oni u ovom trenutku ne mogu da objasne, ali da ce to u skoroj buducnosti uspeti. Proslo je nekoliko decenija, a mala misterija stvaranja je ostala i dalje misterija, ali samo za evolucioniste. Prezentaciju Dr. Gentry-ja mozete videti na adresi: www.halos.com

Kao i vecina studenata na drzavnim univerzitetima pedesetih, ja sam utonuo u teoriju evolucije na prvom casu biologije. Profesor je ubedljivo dokazivao biolosku evoluciju zivota u toku ogromnih perioda. Predstavio je evoluciju kao neizbezan produkt prirodnih zakona svemira, teoriju koja se moze objasniti danas prisutnim mehanizmima. To je bilo jedino objasnjenje porekla predstavljeno na casu.

Bio sam jedan od mnogih Amerikanaca koji dolaze iz konzervativne religiozne sredine suprotne evolucionim konceptima koji se uce u skoli. Ipak, moja ubedjenja nisu bila dovoljno jaka da potegnem pitanja nesklada izmedju 1.Knjige Mojsijeve i evolucije. Studenti koji su to cinili nisu bili postovani. Kandidatu za naucnika najmudriji smer bio je da se kloni svega kontraverznog. Kao sto milioni ljudi veruju svojim omiljenim komentatorima na televiziji kao objektivnim i istinitim, moji skolski drugovi i ja verovali smo da nam obrazovanje daje celu pricu. Naucni dokazi za 1.Knjigu Mojsijevu nikada nisu spominjani, pa smo pretpostavili da oni i ne postoje.

Evolucija kao ukupni okvir

Bioloski argumenti za evoluciju nisu bili dovoljno ubedljivi za mene kao evolucionistu. Konacno ubedjenje doslo je nekoliko godina kasnije kada sam upisao postdiplomski kurs fizike iz kosmologije, na polju koje se tice porekla i razvoja svemira. Kurs je zasnovan na modelu Big Benga, koji oslikava postanak svemira u gigantskoj prvobitnoj eksploziji.

U nekim delovima ova teorija mi se cinila filozofskom. Bilo je zadivljujuce misliti da nauka moze ispitati pocetak svemira, i to je trebalo da zaseni mnoge nesigurnosti u teoriji. Ostalo je jos veliko pitanje: osnovni stav fizike je da materija ne moze biti stvorena niti unistena. Ipak, standardna Big Beng teorija pretpostavlja da apsolutno nista nije postojalo pre Big Benga - ni materija, ni prostor, ni vreme. Logicno, ako se Big Beng uopste dogodio, moralo je postojati stvaranje materije. Prema zakonima fizike to je nemoguce. To je bila osnovna kontradikcija koju nisam bio sposoban da resim. Da li je bilo realno da verujem da je svemir evoluirao iz dogadjaja za koga nema naucnog dokaza?

Jednom se na predavanju diskusija usmerila na ovo pitanje. Osecajuci tezinu razvoja celog koncepta, profesor je rekao da je katolicki teolog Georges Lemaitre postavio moguce resenje. Lemaitre koji je bio kosmolog, sugerisao je da je Bog mogao da pokrene Big Beng. Zasto da ne, pomislio sam. Napokon, Bog moze da ucini sve. On je mogao da pokrene Big Beng. Krajnji ispit na kursu bio je izracunavanje kada se Big Beng dogodio. Moj rezultat bio je pre 5,7 milijardi godina, sto se smatralo pravim odgovorom u to vreme. (U poslednjih 30 godina ova cifra je porasla na oko 17 mlijardi godina.)

Uzeo sam krajnji ispit kao potsetnik - koliko su se moji pogledi na poreklo promenili u toku studiranja. Moje univerzitetsko obrazovanje pretvorilo me u teistickog evolucionistu, koji je verovao da Bog u 1.Knjizi Mojsijevoj alegorijski oslikava stvaranje u ukupnoj evoluciji kosmosa. Komadi slagalice sada su izgledali na svom mestu - 6 dana stvaranja bili su samo 6 ogromnih, beskrajnih perioda vremena. Bioloska evolucija zivota na Zemlji bila je umetnuta u geolosku evoluciju nase planete, i sve je pripremljeno za misticni Big Beng. Nauka i Bog bili su opet zajedno, i ja sam opet verovao u Boga koji uvek govori istinu.

Posle odbrane magistrata iz fizike na Florida Univerzitetu 1956., radio sam na vojnoj primeni efekata nuklearnog oruzja u Convair-Fort Worthu (sada General Dynamics). Dve godine kasnije nastavio sam isti rad u Martin-Marietta Corporatin u Orlandu, revnosno braneci evoluciju gde god je bilo prilike.

Onda me je neko suocio sa vecim teskocama mog verovanja u Boga istine i moje alegorijsko prihvatanje 1.Knjige Mojsijeve. On je istakao da je Bog prepisao izvestaj o stvaranju iz 1.Knjige Mojsijeve u jednoj od Deset Zapovesti: "Jer je za 6 dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i sto je god u njima, a u sedmi dan pocinu ..." (2.Knjiga Mojsijeva 20,11)

Kontekst ovog pasusa izgleda dokazuje da su dani bili doslovni, a ne figurativni. Ako je to istina, nisam mogao vise da povezujem 6 dana stvaranja sa 6 dugih geoloskih perioda Zemlje, i moja osnova za verovanje u teisticku evoluciju bila je negirana. Ovo je bilo uznemiravajuce. Da li su Zapovesti alegorijske? Gde ce se sve ovo zaustaviti? Da li je Bog ista rekao pouzdano? Da li je On zaista Bog istine? Da li On uopste postoji? Moj plan ujedinjenja Boga i nauke izgleda da se srusio. Morao sam da nadjem vremena da ponovo istrazim naucne dokaze za evoluciju. Ovaj dugotrajni cilj me je podstakao da preispitam svoj stav. Sledece dve godine predavao sam na Florida Univerzitetu i razmisljao o pitanju porekla dok je moja zena diplomirala na matematici.

Pitanje porekla je ponovo otvoreno

Opet sam preispitao dokaze pokusavajuci da odredim koji faktori su bili najvazniji za mene da prihvatim evoluciju. Zvuci ironicno da sam prihvatio teolosko resenje (Bog je pokrenuo Big Beng) kao izlecenje kljucnog defekta u navodno naucnoj teoriji (materija i energija iz nicega). Cini se razumnom pretpostavka da su se najranije zvezde akumulirale iz materije stvorene u Big Bengu. Problem je sto delovi eksplozije ne mogu ponovo da se akumuliraju. Zasto bi se onda materija formirala u najvecoj od svih mogucih eksplozija i zatim oblikovala zvezde? Moje sumnje su se kasnije potvrdile kada je jedan astronom rekao: "Kada zvezde ne bi postojale, bilo bi lako dokazati da je to ono sto ocekujemo." (Aller i McLaughlin 1965., 577) Sta je uzrok da ogroman broj zvezda u jatima, u visoko uredjenim sistemima, vidimo u razlicitim galaksijama? Da li se sve ovo moze desiti slucajno, u ogromnom homogenom sirenju materije?

Koliko je razumno verovati da je poreklo nase planete samo poslednja faza u evolucionom razvoju svemira? Pretpostavlja se da je Big Beng stvorio samo vodonik i helijum, samo 2 od 92 elementa Zemljine kore. Odakle onda ostalih 90 elemenata vode poreklo? Teoretski dosli su iz termonuklearnih fuzionih reakcija pre vise milijardi godina duboko unutar odredjenih zvezda. Po ovom scenariju, svemir je lagano poprskan ovim ostalim elementima kada su ove zvezde kasnije eksplodirale (supernove). Pretpostavljajuci ovo, kako su se ostaci supernove razbacani u ogromnom medjuzvezdanom prostoru ponovo akumulirali i postali sirova materija za Suncev sistem? Moj kurs iz kosmologije to nikada nije objasnio, kao ni kako zvezde mogu da se razviju iz Big Benga. Koliko je verodostojna ideja da planete vode poreklo iz ogromnog gasovitog prstena oko Sunca? Sta je stvorilo prsten gasova? Koje je opravdanje za verovanje da je Zemlja nastala kada se deo prstena sjedinio u uzarenu, rastopljenu sferu - protozemlju?

Ipak, jedan deo naucnih dokaza povlaci verodostojnost celog scenarija. Casovi iz fizike vodili su me u nesumnjivo poverenje u radiometrijsko odredjivanje starosti Zemlje. Ovi podaci ocigledno daju direktnu vezu izmedju Zemljine geoloske evolucije i pretpostavljenog evolucionog razvoja svemira. Prema tehnikama radiometrijskog datiranja, najstarije stene Zemlje formirale su se pre nekoliko milijardi godina kada je uzarena, rastopljena protozemlja pocela da se hladi. To unosi verovatnocu u okvir Big Benga. Moje ranije prihvatanje scenarija Big Benga, ukljucujuci biolosku evoluciju i geolosku evoluciju Zemlje, vrteo se oko verovanja da su tehnike radiometrijskog datiranja potvrdile ogromnu starost Zemlje. Ali, da li je moje verovanje imalo osnove? Vreme je da kriticki razmisljamo o pretpostavkama na kojima su ove tehnike zasnovane.

Radioaktivnost i starost stena

Radiometrijsko datiranje stena odnosi se na raspad "roditeljskog" elementa na stabilan, neradioaktivni krajnji produkt. Na primer, uran je roditeljski element koji se raspada na svoj krajnji proizvod, radiogeno olovo. Zove se radiogeno olovo da bi se razlikovalo od drugog olova koje nije dobijeno radioaktivnim raspadom. Merenjem: 1) koliko roditeljskog elementa u steni se raspalo na svoj krajnji produkt, i 2) sadasnje stope raspada, mnogi geolozi veruju da mogu da procene starost kada je roditelj dospeo u stenu, ili jednako tome, period vremena koji je protekao od formiranja stene.

Moja paznja je usmerena na pitanje - da li su stope raspada razlicitih radioaktivnih elemenata uvek iste kao danas. Uniformna stopa raspada bi znacila da ce se kolicina urana u steni stalno smanjivati, dok ce se radiogeno olovo, kao krajnji proizvod, stalno povecavati. Na ovom nivou, odnos urana i radiogenog olova pokazao bi vreme kada je stena ocvrsla. Ako je stopa raspada bila mnogo visa nekad u proslosti, onda bi se radiogeno olovo naglo akumuliralo u steni, i ono za sta bi bili potrebni eoni - dogodilo bi se za kratko vreme.

Na osnovu pretpostavke o jednakoj stopi rasta, stena bi mogla biti procenjena kao veoma stara, ne zato sto je podatak (odnos urana i radiogenog olova) bio pogresan, nego zbog pogresne pretpostavke. Zato je veoma vazno da znamo istinu po ovom pitanju. Moj univerzitetski kurs fizike ucio me je da verujem da je pretpostavka o jednakoj stopi raspada van sumnje, ali nisu dati dokazi. Da li takvi dokazi zapravo postoje? Ako je tako, ja moram to da otkrijem, jer neka teska pitanja za evolucioni scenario vise o koncu.

Pretpostavka konstantne stope raspada je sastavni deo evolucione pretpostavke da su svi fizicki zakoni ostali nepromenjeni u toku istorije svemira. Ovo je uniformisticki princip, lepak koji sastavlja sve delove evolucionog mozaika. Ako je on pogresan, svi delovi se odlepljuju i evolucija se raspada. Razumljivo je da naucnici koji su ubedjeni u evoluciju, van svake sumnje, tesko mogu da razmisljaju da su stope raspada mogle da budu razlicite. Uciniti to bilo bi jednako priznanju da uniformisticki princip moze biti pogresan, sto bi bilo jednako prihvatanju da evolucija moze biti pogresna. Moje prihvatanje evolucije bilo je veoma cvrsto, ali sam uvek rado razmatrao nove dokaze. Tako nisam osecao zabranu istrazivanja radiometrijskog datiranja i kljucnih pitanja o stopama raspada.

U leto 1962., dobio sam od Drzavne Naucne Fondacije da provedem tri meseca u Oak Ridge Institute za nuklearna istrazivanja u Tenesiju. U slobodno vreme proucavao sam radioaktivnost i starost Zemlje. Sledeceg proleca predavao sam fiziku puno radno vreme i istovremeno pohadjao postdiplomske studije iz fizike na Tehnoloskom Institutu Dzordzija u Atalanti. Istrazivanje tehnika radioaktivnog datiranja bilo je izmedju nastavnickih obaveza i ucenja. Moja paznja je sve vise bila usmerena na sicusni radioaktivni fenomen u odredjenim stenama, jer je to mogao biti dokaz da li su stope radioaktivnog raspada bile jednake u proslosti. Cinilo mi se da novo istrazivanje ovog fenomena moze sluziti kao pristojna teza za doktorat. Pre nego sto sam predsedniku odseka za fiziku dao ovaj predlog, uradio sam najvaznije naucne radove po tom pitanju. Sledeca tri odseka su sazetak mojih pocetnih otkrica.

Zagonetka prstenova u stenama

Naucna literatura otkriva fascinantnu pricu koja pocinje da se razvija kasnih 1800-tih, kada su bili dostupni savrseniji mikroskopi. Minerolozi su shvatili da mikroskop moze biti mocan alat u istrazivanju mnogih osobina stena i minerala. Narocito su zeleli da vide kroz odredjene delove stena, i shvate kako su razliciti materijali isprepleteni. Da bi to uradili, naucili su da pripremaju tanke, providne listove minerala. Uzorci minerala bili su bez defekata koji su se obicnim okom cesto videli kao sadrzaj sicusnih zrnaca drugih minerala. Vecina ovih sicusnih zrnaca nije privlacila paznju. Minerolozi su samo pretpostavili da su oni ugradjeni kada se kristalisao mineral domacin.

Neka od sicusnih zrnaca su privukla paznju, ne zbog svog izgleda, nego zbog pojave oko njih. Mineralozi su videli da su ova zrnca okruzena serijama lepo obojenih koncentricnih prstenova. Pod mikroskopom, uzorci sicusnih prstenova bili su slicni minijaturnoj meti, sa zrncem u centru. (slika) Zbog njihovog izgleda, nalik na oreole, i zbog razlicitosti boja poznatih kao pleohroizam (obojenost) u odredjenim mineralima, primeri koncentricnih prstenova su postali poznati kao obojeni oreoli. Daljim proucavanjem minerolozi su pronasli nesto sto je izgledalo kao serija pljosnatih koncentricnih prstenova, sto je pod mikroskopom izgledalo kao poprecni presek grupe sfernih ljuspica. Da ilustrujem: ako luk tanko isecete od vrha do dna, prstenovi luka sa najvecim precnikom bice najudaljenije kriske od centra. Kriske luka blize centru takodje ce pokazivati prstenove, ali ce precnik prstenova biti manji. To je slicno onome sto su minerolozi nasli kada su istrazivali susedne kriske minerala koji ima obojeni oreol. Tanke kriske iznad i ispod zrna pokazuju manju velicinu prstena kada se uporede sa kriskama dalje od centra. Ovo dokazuje da je dvodimenzionalni obojeni oreol vidjen pod mikroskopom zapravo grupa kriski sicusnih, koncentricnih mikrosfera.

Prisustvo sicusnih zrna u centru je kljuc za poreklo oreola. Neki minerolozi misle da je organski pigment mogao biti zarobljen u centru oreola kada se mineral formirao, a kasnije se sirio i oblikovao sicusne obojene sfere. Ipak, niko ne moze da identifikuje pigment, ili da zadovoljavajuce objasni kako sirenje moze da stvori mnostvo sfera. Obojeni oreoli prkosili su objasnjenju dok se u ovom veku nije otkrilo da su uran i neki drugi elementi radioaktivni.

Radioaktivna priroda oreola

Godine 1907. resenje za zagonetku oreola dosla je u srediste paznje u geoloskoj laboratoriji profesora Dzon Dzolija sa Triniti koledza u Dablinu. Dzoliju su bili poznati oreoli, narocito oni u biotitu, tamnom liskunu koji se lako raspukne na tanke kriske. Dzoli je shvatio da teorija difuzije ne moze da objasni jasno definisane ivice prstenova oreola, ni njihovu pravilnu velicinu. Poceo je da razmislja o radioaktivnom poreklu oreola.

U to vreme naucnici su znali da je uran roditelj lanca radioaktivnog raspada, sa nizom potomackih proizvoda koji su zovu clanovi lanca. (slika) Dzoli je upozorio da se uran i njegovi radioaktivni potomci - produkti raspadaju na dva nacina: 1) izbacivanjem veoma lakog fragmenta (beta cestice), sto prouzrokuje mala ostecenja dok prolaze kroz materiju, ili 2) izbacivanjem mnogo tezeg nuklearnog fragmenta (alfa cestice), koja je mnogo reaktivnija dok prolazi kroz supstancu. Zbog svoje male tezine, beta cestica se lako otpusta i zato je nepredvidiva, sa cik-cak putanjom pre nego sto se konacno zaustavi u materiji. Alfa cestica, s druge strane, je dovoljno teska da se krece gotovo pravo pre nego sto stane.

Kao sto je Dzoli mislio da ove cestice mogu biti odgovorne za oreole, bez sumnje je brzo shvatio da lagane beta cestice ne bi mogle da stvore obojenost u liskunu, i da njihove cik-cak putanje nisu mogle da daju ostre granice. Teze alfa cestice daleko vise obecavaju kao kandidati. Studija je pokazala da vecina alfa emitera u uranovom lancu raspada imaju razlicite energije, gde izotop ²³⁸U ima najmanju energiju.

Da li postoji veza izmedju razlicutih energija ovih alfa cestica i razlicitih velicina prstenova u oreolima koje je Dzoli posmatrao? Alfa cestice koje imaju razlicite energije prelazile bi razlicite razdaljine u mineralu. Sta ako postoji uran u sicusnom centru oreola? Da li moze alfa cestica iz urana i njegovih potomaka da stvori dovoljno ostecenje okolnog minerala i stvori obojeni oreol?

U mineralu, alfa cestice gube svoju energiju naglo sudaranjem sa drugim atomima. Jedna alfa cestica ce jonizovati oko 100.000 atoma na svojoj putanji, ostavljajuci u svojoj pobudjenosti kratak trag ostecenja koji ostaje kao stalan oziljak. Na atomskom nivou, ostecenje minerala je tako malo da predstavlja sicusni nevidljivi oziljak. Svaki mineral kao sto je liskun, koji sadrzi tragove urana, takodje ce sadrzati tragove alfa ostecenja uranovih atoma koji su se vec raspali. Uopste, atomi urana su ujednaceno rasprseni u mineralu, tako da tragovi ostecenja ne idu izvan kruga. Tako mineral moze biti ispunjen nevidljivim tragom alfa ostecenja. Cak i slucajevi sa nekoliko atoma urana, ili sa cak nekoliko stotina, skoro je dovoljna da stvori okrugle tragove, ali je ova kolicina jos uvek nedovoljna da stvori primetne obojene tragove u mineralu.

Nasuprot, zamislite milijarde uranovih atoma grupisanih u sicusno zrno u centru oreola. Alfa cestice izbacene iz ovog zrna mogu se uporediti sa izgledom velikog broja cioda zabodenih u jednu tacku. Za Dzolija izgleda sasvim verovatno da ovaj kruzni efekat ostecenja, kao kod emitovanja alfa cestica rasprskavanjem, moze biti dovoljan da stvori obojenost kao oreol, nalik naglom izbijanju suncevih zraka. (slika)

Radioaktivni atomi su sposobni da se spontano menjaju, ili raspadaju, na atome razlicitog tipa. Roditeljski radioaktivni atom raspada se na atom potomka na razlicite nacine, od kojih je jedan emisija alfa cestica. Brojni tipovi radioaktivnih atoma postoje u prirodi, ali samo tri su pokretaci lanca raspada. Za ovo razmatranje najvazniji je onaj koji pocinje sa uranom-238.

Broj koji je iznad oznake elementa, oznacava broj protona i neutrona u jezgru, odnosno koliko je tezak element. Izotopi istog elementa imaju razlicite mase, ali skoro identicno hemijsko ponasanje, kao na primer ²³⁸U i ²³⁵U. Jedna alfa cestica ima masu 4.

Uran-238 pokrece lanac koji se zavrsava sa olovom (hemijski simbol Pb). Lanac raspada ²³⁸U ima neke potomke koji se raspadaju emitujuci beta cestice, koje su skoro 7400 puta lakse od masivnije alfa cestice.

Vreme poluraspada radioaktivnog izotopa je vreme potrebno da se polovina njegovih atoma raspadne. Ako u odredjeno vreme postoji 1000 atoma, onda ce posle jednog vremena poluraspada ostati samo 500, a posle dva vremena poluraspada ostace samo 250 atoma od pocetnog broja, itd. Vreme poluraspada i stopa rasta su velicine u bliskom odnosu. Izotopi koji se brzo raspadaju imaju kratko vreme poluraspada, dok oni koji se raspadaju sporije imaju duze vreme poluraspada. Danas se ²³⁸U raspada veoma sporo sa vremenom poluraspada od 4,5 milijarde godina.

Ostaje samo jedno veliko pitanje: da li velicina prstena oreola odgovara duzini putanje serije uranovih alfa cestica u liskunu? Merenja su pokazala da cestice iz uranovog lanca raspada prelaze oko 3-7 cm u vazduhu pre no sto se zaustave. Dzoli je izracunao da alfa cestica u liskunu prelazi samo 1/2.000 deo onoga sto predje u vazduhu. Smanjenje duzine putanja uranovih alfa cestica izmerenih u vazduhu ovim faktorom, daje vrednost koja odgovara velicini prstena tipa oreola. Delovi slagalice dosli su na svoje mesto. Dzoli je pretpostavio da alfa emisija iz sicusnog centra oreola moze da stvori i sfernost, a i razlicite velicine ljuski sadrzanih u oreolima. Cinjenica da alfa cestice dosta ostecuju krajeve svojih puteva, objasnjava zasto su spoljne ivice prstenova oreola tamnije od unutrasnjih oblasti. Tako je Dzoli identifikovao uran i njegov produkt torijum kao radioaktivne elemente koji mogu stvoriti obojene oreole. Kasnije su postali poznati kao radioaktivni oreoli, ili radio-oreoli. (slika)

Radioaktivni oreoli i pitanje stope raspada

Iako sicusni, radio-oreoli uskoro su privukli paznju mnogih naucnika zainteresovanih za pitanje starosti i porekla Zemlje. Fizicari su racunali da oreoli mogu da daju potrebne podatke da se utvrdi da li je stopa raspada uvek bila konstantna. Geolozi su bili zainteresovani jer su zeleli da koriste radioaktivnost za odredjivanje starosti. Pitanje starosti Zemlje jos uvek se energicno raspravlja u nekim geoloskim krugovima, pa su bili vrlo zainteresovani za Dzolijeve rezultate merenja velicina uranovih i torijumovih oreola. (Da bih pojednostavio, rasprava u ovom poglavlju bice usmerena samo na uranov oreol.)

Razlog interesovanja bio je jasan: fizicari su dali teoriju da je velicina oreola u direktnom odnosu sa stopom radioaktivnog raspada u proslosti. Verovalo se da ce brze stope raspada stvoriti alfa cestice sa vecom energijom, i odatle i vece prstenove oreola. Tako se za prstenove standardne velicine mislilo da dokazuju konstantnu stopu raspada, dok se za odstupanje u velicini mislilo da ukazuje na promenu u stopi raspada u proslosti. Mnogo godina Dzoli je proucavao velicinu prstena oreola u stenama, verujuci da predstavljaju neke od najstarijih geoloskih doba. Godine 1923. Dzoli je objavio izvestaj u kojem je tvrdio da oreoli i velicina prstenova variraju zavisno od starosti (Joly 1923, 682). Zakljucak je bio da stopa radioaktivnog raspada varira u toku vremena. Naravno, ovi rezultati doveli su u pitanje sve radioaktivne metode datiranja stena. Ipak, nekolicina istrazivaca koji su kasnije proucavali oreole, nisu se slozili sa Dzolijevim zakljuccima. Izgledalo je da veruju da njihova istrazivanja resavaju sva preostala pitanja o ovom problemu. Ali, da li je to istina? Da li imaju odgovarajuce, sveobuhvatne podatke? I najvaznije od svega, da li su velicine prstena oreola mera stope raspada u proslosti?

Mikroskopske promene

Krajem 1962, zavrsio sam prvu cetvrtinu postdiplomskih studija u Dzordziji, i zakljucio da radioaktivni oreoli obavezno trebaju da se istraze. Razgovarao sam o rezultatima mojih uvodnih proucavanja sa predsednikom odseka za fiziku, i sugerisao da moj rad moze da se prosiri u tezu za moj doktorat. Njemu se to isprva nije svidelo. On je skoro bez sumnje verovao u tehnike radioaktivnog datiranja, pa je moje sanse da otkrijem nesto novo o obojenim oreolima procenio kao mikroskopske. Nije mu bilo drago da mi da priliku da otkrijem nesto novo. Bio je zabrinut sta bi moglo da se dogodi ako slucajno uspem. Da li bi krajnji rezultat mog istrazivanja smetao Institutu, i mnogima na fakultetu? Ostro me je posavetovao da odustanem od interesovanja za radioaktivne oreole i starost Zemlje, i uslovio je moj program za doktorat mnogo konvencionalnijim naslovom teze, ako zelim da nastavim postdiplomski na Dzordzija Institutu.

Na srecu, data mi je godina milosti da donesem odluku. Da bih to ucinio, morao sam da istrazim same oreole, a ne samo da citam sta su drugi istrazivaci otkrili. Umesto predavanja u leto 1963. na Dzordzija Teh., dobio sam sredstva za istrazivanje na Delhousie Univerzitetu u Halifaksu, Nova Skotska, gde je ranije fizicar G.H. Henderson decenijama vodio seriju istrazivanja oreola, tokom 1930-tih. Put se pokazao kao pocetna tacka intenzivnog proucavanja radioaktivnih oreola i njihovog zapanjujuceg otkrivanja porekla Zemlje.

Stvorene stene

Fotografije oreola u Hendersonovim naucnim izvestajima pokazuju mnogo jasnije odredjene prstenove nego one iz Dzolijevih izvestaja. Oba istrazivaca koristili su tamni liskun - biotit, u istrazivanju oreola. Henderson je koristio tanje kriske, pa je tako dobio ostrije prstenove. Upravo Hendersonovi oreoli urana su mi bili potrebni za moja merenja. Da li je njegova zbirka tankih isecaka jos uvek dostupna? Saradnja odseka za geologiju i fiziku u Delhousie nije bila ohrabrujuca. Henderson je umro pre mnogo godina, i dosta iz njegove zbirke oreola bilo je izgubljeno. Izgledalo je da je put u Novu Skotsku najbrzi nacin da se dobije vise informacija o intrigantnim oreolima.

Put je bio umereno zivotno iskustvo, i posle 7 dana cinilo se da ce biti nesto od njega. Tada se glavni sa odseka za fiziku vratio sa kratkog puta, i pronasao nekoliko preostalih tankih preseka originalne Hendersonove zbirke oreola. Par dana kasnije, nestalo mi je novca, a moje proucavanje tankih preseka je tek pocelo. Put se pokazao uspesnim kada mi je uzorak oreola pozajmljen radi daljeg proucavanja. Sa geoloskog odseka dali su mi dosta svezih uzoraka liskuna iz njihove muzejske zbirke. Vratio sam se u Atalantu, pozajmio mikroskop, i napravio prirucnu laboratoriju u kuci.

Na nesrecu, Hendersonovi ostaci tankih preseka nisu sadrzali najbolje slike uranovih oreola iz njegovih izvestaja. Trebalo je naci neke sa bolje odredjenim prstenom, i to mi je zaokupilo dosta vremena van mojih obaveza na predavanjima. Uzorci liskuna dobijeni u Dalhousie postali su moj izvorni materijal za istrazivanje. U ovim uzorcima bili su cesti oreoli sa velikim centrima, a takvi oreoli nisu pokazivali neznu prstenastu strukturu kao oni sa centrom u vidu tacke. Savrseni uranovi oreoli sa jasno odredjenim prstenovima bili su potrebni da se potvrdi pitanje razlicitih velicina prstenova oreola o kojima Dzoli izvestava. Proveo sam mnogo dosadnih sati skenirajuci razlicite komade liskuna, ali su savrseni uranovi oreoli izmicali.

Kraj moje druge godine na Dzordzija Tecu se primicao, kao i vreme za odluku o mom programu za doktorsku tezu. Moje interesovanje za istinom o starosti Zemlje bilo je jace nego ikad. Takodje sam bio ubedjen da radioaktivni oreoli mogu biti kljuc koji otvara tu istinu. Ali, predsednik odeljenja za fiziku ostao je pri tome da istrazivanje radioaktivnih oreola nije prihvatljiva teza za moj doktorat, pa sam tako napustio Dzordzija Tec na kraju te akademske godine, i proveo leto 1964. istrazujuci nezavisno oreole, koristeci svoje fondove. (Na srecu, moja supruga se potpuno slozila sa ovom odlukom.) Ustedjevina i pozajmice su nestajale, pa sam na prolece zamenjivao nastavnika matematike na visoj skoli u Atalanti.

A, B, C, i D oreoli

U dodatku uranovih (i torijumovih) oreola, Henderson je izvestio o 4 tipa, koje je jednostavno oznacio kao A, B, C, i D oreole. U traganju za savrsenim uranovim oreolima, moja paznja se usmerila na D oreole. Pod mikroskopom, ovaj tip oreola video se kao ujednaceno obojeni kolut sa mutnom periferijom. Imao je samo pola velicine potpuno razvijenog uranovog oreola, a ipak je licio na uranov oreol u ranom stadijumu razvoja, kada su vidljivi samo unutasnji prstenovi. Cudio sam se sto je Henderson probno upucivao ovaj tip oreola na izotop radijuma koji ima vreme poluraspada od oko 1600 godina. Za liskun u kojem je nadjen D oreol mislilo se da je tako star, da bi sav originalni radijum trebao da nestane; samo stabilni krajnji proizvod trebao bi da ostane u centru. Henderson je tvrdio da radioaktivnost u centru D oreola ne bi trebala da postoji, da se "ugasila." Ipak, ni jedan nije pokazao da je to istina, pa sam odlucio da je to vredno da se istazi. Ko zna? Mozda je neka nova informacija o starosti Zemlje prisutna u procesu.

Mali broj radioaktivnih atoma u centrima oreola znaci malu stopu emisije alfa cestica - ocekuje se samo par cestica mesecno iz centara uranovog oreola. Autoradiografija je jedina tehnika koja moze tacno da pokaze odakle alfa cestice poticu, pa je otud jedina tehnika koja moze da odredi da li su centri oreola jos uvek radioaktivni. Autoradiografski eksperimenti zahtevaju upotrebu posebne fotografske emulzije sposobne da zabelezi prolazak jedne alfa cestice. Prvi korak bio je da iscepkam uzorak liskuna tako da centri D oreola budu izlozeni na povrsini, ili vrlo blizu nje. (Izabrani uzorak ponekad sadrzi uranove oreole, i jedan ili vise A, B, ili C oreola.) Drugi korak je sipanje tankog sloja specijalne emulzije na izlozenu povrsinu. Pod tim uslovima, skoro pola od svih alfa cestica izbacenih iz razlicitih centara oreola proci ce kroz alfa osetljivu emulziju, gde ce ostaviti vrlo kratke tragove jonizovanih atoma. Kratki tragovi ostace nevidljivi dok se emulzija ne razvije. Posle razvijanja, pojavljuju se u vidu kratkih crnih tragova pod mikroskopom. Uzorci oreola pokriveni emulzijom stavljaju se u zamrzivac da bi obezbedili da sicusni tragovi ne isceznu u toku nekoliko sedmica skladistenja.

U pocetnim eksperimentima, emulzija je cesto skliznula sa uzorka u toku procesa. Ovo klizanje unistilo je beleske izmedju emulzije i centara oreola i onemogucilo saznavanje koliko ima alfa tragova iz centara oreola, ako ih ima. Promenama u proceduri nestao je ovaj problem i uskoro sam imao tehniku za ostanak tragova u toku eksperimenta.

Posle razvijanja emulzije, ponekad sam video nekoliko kratkih alfa tragova kako zrace iz uranovog oreola, i iz centara D oreola. Ocekivao sam tragove iz centara uranovog oreola, pa su tragovi iz D oreola bili iznenadjujuci. Nesto sto je dugo smatrano za cinjenicu nije bilo istina: centri D oreola nisu iscezli (kasniji eksperimenti su jasno ukazivali da su D oreoli samo uranovi oreoli u ranoj fazi razvoja, mada to nije neko iznenadjenje, posto im je pojava skoro identicna). Trebalo mi je mnogo napora da dodjem do ovog zakljucka, ali u svetu nauke to bas i nije neko otkrice. I izgledalo je da nema nikakve veze sa staroscu Zemlje.

Iako rezultati pocetnih istrazivanja nisu bili spektakularni, odlucio sam da ih predstavim na godisnjem sastanku Americke Asocijacije Nastavnika Fizike u Nju Jorku, januara 1965. Moja supruga me je ohrabrila da idem na ovaj put, iako je to ispraznilo nase poslednje finansijske rezerve. Nova saznanja za Dr.C.L. i A.M. Thrash-a, ucinila su da su postali prvi sponzori mojih istrazivanja sledecih godinu i po. To je bilo tesko vreme za nas, i moja istrazivanja bi se sigurno zavrsila bez njihove pomoci.

Iscezli oreoli dolaze na scenu

Neko vreme se cinilo da su eksperimenti sa D oreolima vrseni bez nekog smisla. Kada se osvrnem, cini se da su to bili najvazniji eksperimenti koje sam napravio. Oni su stalno usmeravali moju paznju na A, B i C oreole. Bez tog usmerenja, sasvim je moguce da bi se moja istrazivanja uskoro prekinula. Vise od godinu dana smatrao sam A, B i C oreole nevaznim, nevrednim za istrazivanje. Spolja gledano, izgledalo je da autoradiografski eksperimenti nisu pokazali nista iznenadjujuce. Nasuprot uranovim D oreolima, postojao je jedan moguci izuzetak, potpuno odsustvo alfa tragova iz A, B i C oreola posle razvijanja emulzije. Ali, upravo ta opsta neprisutnost je privukla moju paznju, jer mi se cinilo da je radioaktivnost koja je stvarala ove oreole stvarno iscezla! Setio sam se da je Henderson opisao detaljno ove oreole razmatrajuci iscezlu radioaktivnost u vezi sa njima. Zato sam ponovo poceo da pazljivo istrazujem njegovu obradu.

Moja merenja razlicitih velicina prstenova oreola potvrdila su zakljucak njegovih testova, da A, B i C oreoli poticu od alfa radioaktivnosti iz tri izotopa polonijuma. Ova tri izotopa - ²¹⁰Po, ²¹⁴Po, i ²¹⁸Po, su delovi uranovog lanca raspada. To ne znaci da su ²¹⁰Po, ²¹⁴Po i ²¹⁸Po obavezno nastali iz urana, ali iz razloga koje cemo uskoro razmotriti, Henderson je mislio da je to tako. On je dao teoriju da su jednom u proslosti rastvori koji su sadrzavali uran i sve njegove potomke, morali da teku kroz sicusne pukotine, klivaze, i kanale u liskunu. Predpostavio je da pod tim posebnim uslovima izotopi sigurno stvaraju razlicite polonijumove oreole, sto bi se postepeno akumuliralo duz putanje rastvora. Navodno bi se posle odredjenog vremena sakupio veci broj da bi oformio polonijumov oreol.

Ranije je ovo objasnjenje izgledalo tako verovatno da sam ga odmah prihvatio i skoro izgubio interesovanje za A, B i C oreole. Ipak, posto su eksperimenti sa emulzijom pokazali da je radioaktivnost iscezla, pitao sam se zasto je iscezla i poceo kriticnije da razmisljam o Hendersonovom objasnjenju porekla. (slika)

Da li se Hendersonova hipoteza o sekundarnom poreklu polonijumovih prstenova moze testirati? On je sugerisao da je to moguce. Njegovo ucesce u Kanadskoj odbrani u toku 2. svetskog rata, i skora smrt, sprecila ga je da sam izvrsi testove. Poceo sam pazljivije da proucavam polonijumove oreole, a posebnu paznju sam posvetio tome zasto je Henderson mislio da je neophodno objasniti polonijumove oreole nekom vrstom sekundarnog mehanizma. Naravno! Razlog je ogromna razlika u stopi raspada, ili prosecan raspon zivota izmedju uranovih i polonijumovih atoma. Svaka hipoteza predlozena za poreklo polonijumovih oreola, mora da uzme u obzir ovu razliku. U proseku, uranovi atomi sada se raspadaju sporo, za 4,5 milijardi godina pola njih se raspadne. Nasuprot, tri izotopa odgovorna za poreklo polonijumovih oreola, ²¹⁰Po, ²¹⁴Po, i ²¹⁸Po, raspadaju se mnogo brze. Njihov kratak zivotni vek predstavlja jedinstven problem u formulisanju zadovoljavajuce hipoteze o poreklu ovih oreola.

Pregled koji sledi, koji pokazuje koji tip radioaktivnosti se uklapa u evolucioni model porekla nase planete, omogucice citaocu da brze shvati znacaj ovih problema.

Moderna kosmologija i iscezla radioaktivnost

Prema evolucionom Big Beng scenariju, nasa planeta je nastala kao uzarena, rastopljena sfera pre nekoliko milijardi godina. Kosmolozi priznaju da je Big Beng, ako se dogodio, mogao da stvori samo vodonik (H) i helijum (He), i da su najranije zvezde sastavljene samo od ova dva najlaksa elementa. Oni pretpostavljaju da su tezi elementi, od kojih je Zemlja uglavnom sastavljena, nastala termonuklearnim reakcijama (nukleosintezama) u uzarenim unutrasnjostima razlicitih zvezda. Pretpostavlja se da su ti elementi izbaceni u svemir kada su kasnije te zvezde eksplodirale kao supernove. Oni dalje veruju, da su se novosintetisani elementi iz jedne ili vise supernove verovatno reakumulirali, i oblikovali medjuzvezdani oblak gasa. Pretpostavlja se da se jedan od ovih oblaka kasnije kondenzovao i oblikovao prvobitno sunce, a zatim i zametke planeta naseg suncevog sistema. Kosmolozi veruju da je proteklo mnogo vremena izmedju nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje. Oni takodje veruju da odredjeni tip radioaktivnosti moze otkriti pribliznu duzinu ovog perioda.

Jasno, oni imaju viziju da se neki radioaktivni elementi formirani nukleosintezom raspadaju tako sporo, da znacajni delovi pocetnih kolicina opstaju do danas, na primer uran i torijum. Oni takodje veruju, da su tu bili i drugi elementi ciji je raspad dovoljno spor da u pocetku budu ugradjeni u prvobitnu Zemlju, ali su se skoro potpuno raspali u toku poslednjih nekoliko milijardi godina. Iscezla prirodna radioaktivnost je termin koji se koristi za ovu posebnu kategoriju radioaktivnih elemenata. Naucnici su marljivo tragali za iscezlom prirodnom radioaktivnoscu u razlicitim stenama, jer su mislili da to moze dati gornju granicu vremenskog razmaka izmedju nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje. Posto su verovali da je ovaj razmak dug desetinama ili stotinama miliona godina, tragali su u stenama Zemljine kore za nekim radioizotopom dugackog vremena poluraspada (desetine ili stotine miliona godina). Jedan izotop plutonijuma (ne treba ga mesati sa polonijumom), sa vremenom poluraspada od 83 miliona godina, nadjen je i prihvacen kao iscezla prirodna radioaktivnost, jer se uklapa u scenario Big Benga. Moderni kosmolozi smatraju beskorisnim traganje za produktima radioaktivnog raspada relativno kratkog vremena poluraspada, jer bi, sa njihovog gledista, bilo nemoguce da postoji takav dokaz iscezle prirodne radioaktivnosti.

Enigma polonijumovih oreola

Polonijumovi oreoli predstavljaju jedinstven izazov evolucionom gledistu na istoriju Zemlje, jer se njihovo poreklo moze slediti direktno iz odredjenih poznatih izotopa, od kojih ni jedan nema dugacko vreme poluraspada. Videli smo da ²¹⁰Pb i ²¹⁰Bi, cija su vremena poluraspada 22 godine i 5 dana, vode beta raspadom u ²¹⁰Po, koji je alfa emiter sa vremenom poluraspada od 138 dana. Posto beta raspad ne stvara obojenost, to znaci da radiocentar oreola ²¹⁰Po moze imati pocetni sadrzaj bilo kog od ova tri izotopa, pa bi se opet stvorio oreol ²¹⁰Po. Takodje i oreol ²¹⁴Po je mogao imati pocetni sadrzaj beta emitera ²¹⁴Pb, ²¹⁴Bi, cija su vremena poluraspada oko 27 minuta i 20 minuta, ili alfa emiter ²¹⁴Po cije je vreme poluraspada 164 mikrosekunde. Ovde nema beta pretka za ²¹⁸Po, pa oreol ²¹⁸Po mora da potice od ovog izotopa ciji je zivot samo 3 minuta.

Jasno, svaki od ovih izotopa koji je mogao da se oformi u udaljenoj supernovi, brzo bi se raspao. Ma koliko mastali o tome, oni nikad nisu mogli da prezive navodno protekle eone pre nego sto se oblikovala prvobitna Zemlja. Cak i u hipotetickoj situaciji, gde bismo zamislili da su polonijumovi izotopi postojali u pocetku prvobitne Zemlje, oni nikad ne bi preziveli pretpostavljene stotine ili milione godina potrebne da se njena povrsina ohladi i kristalise u stene granitnog tipa. Ova konvencionalna geoloska teorija smatra da je nemoguce da polonijum bude prvobitni sastavni deo Zemljinih granitnih stena.

Ova nemogucnost je motivisala Hendersona da pretpostavi sekundarno poreklo polonijuma iz urana. Henderson je klasifikovao polonijumove oreole kao iscezle, samo u smislu da se polonijum u centrima oreola vec raspao. On nije ni nagovestio da polonijumovi oreoli mogu predstavljati iscezlu prirodnu radioaktivnost, pa mi za godinu i po dana ova mogucnost nikad nije pala na pamet. Jednostavno sam pretpostavio da je Hendersonova ideja o njihovom sekundarnom poreklu istinita, i da nema druge mogucnosti. Ipak, bila mi je zagonetna cinjenica da u vecini slucajeva nije bilo vidljivog dokaza koncentracije urana blizu polonijumovih oreola. Jos zagonetnije je bilo ocekivati kako ce razliciti polonijumovi izotopi da se razdvoje i oforme razlicite tipove oreola. Tehnicki, razdvajanje izotopa je veoma tesko, jer imaju skoro isti hemijski sastav. Jos nesto me je mucilo: Hendersonova teorija stvaranja polonijumovih oreola primarnim ulaskom rastvora urana duz sicusnih kanala i rascepa u liskunu. Ipak, otkrio sam da su polonijumovi oreoli takodje bili vidljivi u jasnim oblastima bez ovih ostecenja. Obojenost koju sam ocekivao da vidim, ako je uran protekao kroz ove oblasti, bila je svuda odsutna. Bila je to cudna situacija. Da li je moguce da uran protekne kroz liskun a da ne ostavi obojeni trag kao znak svog prolaska?

U to vreme otkrivena je posebna tehnika koriscenja kiseline, sposobna da locira vrlo male kolicine urana u liskunu. Primena ove tehnike u oblastima liskuna blizu polonijumovih oreola, pokazala je samo kolicine urana u tragovima (nekoliko milionitih delova) koji postoje u svim uzorcima liskuna - nije bilo koncentracije urana u ili blizu centara oreola u jasnim oblastima. Svi moji pokusaji da potvrdim Hendersonovu hipotezu o sekundarnom poreklu polonijumovih oreola su propali. Izgledalo je da polonijumovi oreoli ne poticu od radioaktivnosti dobijene iz urana. Koja druga mogucnost ovde postoji? Skoro je zbunjujuce imati resenje problema, a ne znati koji je problem u pitanju.

Polonijumovi oreoli: Revolucionarno novo tumacenje

Jednog prolecnog popodneva 1965., proucavao sam neki tanki, providni presek liskuna pod mikroskopom, sto je bio moj glavni zadatak te godine. Zima je prolazila, pa sam tog dana premestio mikroskop u dnevnu sobu. Popodnevno sunce koje je osvetlilo prednje prozore, poboljsalo je atmosferu za razmisljanje u odnosu na sobu u senci koja mi je obicno sluzila kao laboratorija. Opet sam se zamislio nad poreklom nekih lepo obojenih polonijumovih oreola. Suprotstavljena tvrdjenja koja se ticu njihovog porekla i dalje su ih cinila tajanstvenim. Prema evolucionoj geologiji, prekambrijumski graniti koji sadrze ove posebne oreole, postepeno su se kristalisali dok se uzarena magma polako hladila u toku dugih perioda. S druge strane, radioaktivnosti koje stvaraju ove specijalne radio-oreole imaju tako kratkotrajno postojanje, da bi nestali davno pre nego sto bi uzarena magma imala vremena da postepenim hladjenjem oformi cvrstu stenu. To je bila stvarna enigma. Da li cu je ikad resiti?

Gledajuci kroz mikroskop, primetio sam da je nas dom bio tih - nasa bucna decija trojka je zaspala. Pitao sam se sta bi mislili da su dovoljno stari, da li moja istrazivanja imaju smisla?

Nazad na posao. Opet sam zureci kroz mikroskop mogao jasno da vidim polonijumove oreole u tankom preseku liskuna. U tom trenutku, sledeci stihovi iz Biblije prosli su kroz moj um, pokrenuvsi odmah neka strasna pitanja:

"Recju Gospodnjom nebesa se stvorise, i duhom usta njegovih sva vojska njihova... Jer On rece i postade, on zapovedi, i pokaza se." (Psalam 33,6.9)

Da li je moguce da graniti nisu kristalisali laganim hladjenjem magme? Da li je moguce da Zemlja nije pocela kao rastopljena sfera? Da li je moguce da hemijski elementi nase planete uopste nisu rezultat nukleosinteze u nekoj udaljenoj supernovi, nego da su stvoreni trenutno kada je Tvorac recju doveo planetu u postojanje? Da li su polonijumovi oreoli nemi dokaz iscezle prirodne radioaktivnosti? Da li je onda vreme poluraspada ²¹⁸Po od samo tri minuta ustvari mera vremena proteklog od stvaranja hemijskih elemenata do vremena kada je Bog stvorio granite?

Da li sam u svom trazenju istine o starosti Zemlje otkrio dokaz o njenom trenutnom stvaranju? Da li su sicusni polonijumovi oreoli otisci Bozjih prstiju u Zemljinim prvobitnim stenama? Mogu li prekambrijumski graniti da budu stvorene stene iz 1. Knjige Mojsijeve?

Bio sam zapanjen ovim mislima. Bez sumnje, postoje trilioni polonijumovih oreola rasutih u prekambrijumskim granitima sirom sveta. Ako je svaki od njih dokaz za stvaranje, zavrtelo mi se u glavi koliko je ovaj dokaz ogroman i prodoran! Kakav bi njegov efekat bio na radiometrijske i geoloske proracune starosti Zemlje? Koliko on moze uticati na stav naucnika prema evoluciji? Postepeno sam shvatao strahovite posledice.

Stvaranje nasuprot evolucije

Priznati evolucionisti veruju da objektivna naucna istrazivanja koja mogu da uklope brojne delove naucnih podataka iz astronomije, geologije, i biologije stvaraju lep mozaik evolucije. Lepak koji spaja evolucioni mozaik je princip uniformizma. Ovaj princip je u stvarnosti samo pretpostavka da je kosmos, ukljucujuci Zemlju i zivot na njoj, evoluirao do njenog sadasnjeg stanja kroz nepromenjeno delovanje poznatih fizickih zakona. To je osnova svih radiometrijskih i geoloskih metoda datiranja. Bez toga, nema osnove za pretpostavku da je stopa radioaktivnog raspada bila konstantna, niti za verovanje da je Zemlja milijardama godina stara.

Nema ni osnove za geoloski uniformizam - pretpostavku da je sadasnja stopa akumulacije, raspadanja i erozije bila konstantna u istoriji Zemlje. Napokon, i geoloskim procesima upravljaju fizicki zakoni. Posto se verodostojni naucni dokaz za trenutno stvaranje protivi principu uniformizma, on je suprotan i geoloskom uniformizmu. Tako se spoj svih vezanih delova u evolucionom scenariju raskida, i mozaik se raspada.

Nigde ovo raspadanje nije ociglednije nego u oblasti vremena. Nedvosmisleni dokaz za stvaranje obezvrednjuje sve aspekte teorije evolucije, jer ponistava osnovu za tehnike radioaktivnog datiranja koje podrzavaju veliku starost Zemlje. Trenutno stvaranje granita obara nekoliko milijardi zemljine istorije na skoro nista. Polonijumski dokaz za stvaranje vrsi preformulaciju ili eliminaciju nekih vecih dogadjaja u evolucionom scenariju, i drasticno umanjuje vremenske intervale. Milijarde godina za koje se veruje da su neophodne da Zemlja evoluira od neke nejasne mase, jednostavno isparavaju kada se suoce sa takvim dokazom. Osnovni - vremenski element potreban da se evolucija dogodi time je obezvredjen. (slika)

Prvobitne i sekundarne stene

Ako vecina evolucionog vremena iscezne, onda je potreban drugi vremenski okvir za istoriju Zemlje. Koristeci razna tvrdjenja, moze li opis stvaranja i globalnog Potopa iz 1.Knjige Mojsijeve da obezbedi takav okvir? Osnovne stene kontinenata, prekambrijumski graniti, bili bi smesteni u prvobitno stvorene stene na nasoj planeti. Sta sa ogromnim formacijama stena natalozenim delovanjem vode, koje sadrze biljke, zivotinje i morske fosile? Evoluciona teorija tvrdi da je potrebno hiljade miliona godina da se ove sedimentne stene akumuliraju, i milioni vise da se prodube cudni pejsazi kao sto je Kanjon Kolorado (Grand Canyon). Svi ovi zakljucci zavise od geoloskog uniformizma.

Ako je ta pretpostavka ispravna, onda moram da pitam: da li su velike sedimentne formacije Zemljine kore rezultat jedinstvenog katastroficnog dogadjaja pre nego uniformnih procesa? Ako su upotrebljena razlicita tvrdjenja, da li je moguce da sirovi rezultati iz geologije takodje mogu da se uklope u kreacionisticki okvir Zemljine istorije koji ukljucuje katastrofizam?

Do ovakvih ideja sigurno ne bih dosao 10 godina ranije. Priznajem, moje interesovanje za ova istrazivanja pokrenuta su nekim filozofskim pitanjima veze izmedju Zemljine istorije i 1.Knjige Mojsijeve, ali sam odlucio da budem veran naucnim dokazima bez obzira gde me odveli.

Ako su polonijumovi oreoli u granitu deo evolucionog razvoja Zemlje od Big Benga, oni moraju biti objasnjivi na osnovu ustanovljenih fizickih zakona, a njihovo poreklo moglo bi se traziti u dejstvima poznatih hemijskih elemenata. Razmisljao sam, cak i ako ne uspem da otkrijem konvencionalno objasnjenje, moje sugestije o nagloj kristalizaciji prekambrijumskog granita pruzile bi priliku drugim istrazivacima da odgovore suprotnim dokazima, ako takvi postoje.

Prekambrijumski graniti - stvorene stene

Za probu, identifikovao sam prekambrijumske granite kao prvobitne (to jest stvorene) stene, jer one: 1) sadrze polonijumove oreole, 2) jesu osnovne stene kontinenata, i 3) jesu lisene fosila koje postoje u sedimentnim stenama. Takvi graniti su grubo kristalizovane stene sastavljene primarno od lako obojenih minerala, kvarca i feldspara, i manjih kolicina biotita i hornblende. Trebao sam da budem oprezan kada sam govorio o granitima, jer geolozi cesto koriste ovaj termin za razlicite stene, od kojih neke nisu slicne prekambrijumskom granitu.

Bilo je zanimljivo saznati da je poreklo prekambrijumskih granita (u daljem tekstu samo granit) decenijama sporna tema u geologiji. Jedna skola geologa nagadja da su se graniti, narocito masivne formacije poznate kao plutoniti, kristalizovali na velikim dubinama sporim hladjenjem magme. Druga skola smatra da graniti nastaju rekristalizacijom prethodno postojecih, duboko zatrpanih sedimentnih stena. U svakom slucaju, oba gledista su prihvacena kao moguca objasnjenja za razlicite tipove granita. Jos uvek nema eksperimentalnog "standarda" kojim bismo prosudili relativne prednosti ova dva gledista. Ne postoji direktan dokaz za obe hipoteze, jer niko nije nikada posmatrao formiranje masivnih granitnih plutonita. Niti sedimentne stene imaju takav krecnjak, niti je pescar posmatran kako se pretvara u granit. Tako u praksi nema eksperimentalnog dokaza koji nas primorava da prihvatimo ova gledista kao tacna.

Razmisljao sam da ako su polonijumovi oreoli u granitu bili prvobitni, logicno sledi da graniti takodje moraju biti prvobitni, oni moraju biti Zemljine stvorene stene. Izgleda da kljucni test za ovu ideju visi u odredjivanju da li su polonijumovi oreoli bili sekundarno izvedeni iz urana. Ako veoma iscrpno eksperimentisanje nije pokazalo sekundarno poreklo ovih oreola, onda hipoteza o prvobitnosti ostaje netaknuta.

Da li su polonijumovi oreoli otisci Bozjih prstiju ostavljeni da identifikuju stvorene stene na nasoj planeti? Ovo pitanje dalo mi je pokretacku, motivacionu silu za istrazivanja.