"Nauka je traganje za istinom", pisao je hemicar Linus Pauling, dobitnik dve Nobelove nagrade. Brus Alberts (Bruce Alberts), sadasnji predsednik Americke akademije nauka, slaze se: "Nauka i laz ne mogu da koezistiraju", rekao je Alberts u maju 2000. godine, citirajuci izraelskog drzavnika Simona Pereza (Shimon Peres). "Ne postoji naucna laz, i ne mozete naucno da lazete. Nauka je u osnovi traganje za istinom."
Sta je evolucija? Bioloska evolucija je teorija da su sva ziva bica izmenjeni potomci zajednickog pretka koji je ziveo u dalekoj proslosti. Ona tvrdi da smo vi i ja potomci majmunolikih predaka, a da su oni potekli od jos primitivnijih zivotinja. Za Carlsa Darvina, poreklo sa promenama je bilo poreklo svih zivih bica posle prvih organizama. Kada zastupnici Darvinove teorije odgovaraju na kritike, nekada tvrde da "evolucija" prosto znaci promenu u toku vremena. Ali ovo je ocigledno izvrdavanje. Nijedna racionalna osoba ne negira realnost promene i nije nam bio potreban Carls Darvin da nas u to ubedi. Ako "evolucija" znaci samo to, bila bi apsolutno neosporna. Niko ne veruje da je bioloska evolucija jednostavno samo promena kroz vreme.
Kada su pitani da nabroje dokaze za Darvinovu evoluciju, vecina ljudi - ukljucujuci vecinu biologa - daje istu grupu primera, zbog toga sto su svi ucili biologiju iz nekoliko istih udzbenika. Najcesci primeri su:
- laboratorijski sud koji sadrzi smesu koja simulira Zemljinu primitivnu atmosferu, u kojoj elektricne varnice proizvode hemijske gradivne blokove zivih celija;
- evoluciono drvo, rekonstruisano na osnovu velikog i rastuceg fo-silnog zapisa i molekularnih cinjenica;
- slicne strukture kostiju u krilu slepog misa, peraju morskog praseta, nozi konja i ruci coveka koje ukazuju na njihovo evoluciono poreklo od zajednickog pretka;
- slike slicnosti ranih embriona koje pokazuju da su vodozemci, gmizavci, ptice i ljudska bica, svi potekli od ribolike zivotinje;
- Archaeopteryx, fosilna ptica sa zubima u svojim vilicama i kandzama na svojim krilima - nedostajuca karika izmedju drevnih gmizavaca i savremenih ptica;
- leptiri biberastog moljca na stablima drveca pokazuju kako su maskiranje i ptice grabljivice proizvele najcuveniji primer evolucije prirodnom selekcijom;
- Darvinove zebe na galapagoskim ostrvima - trinaest razlicitih vrsta koje su se odvojile od jedne, kada je prirodna selekcija proizvela razlike u njihovim kljunovima, sto je inspirisalo Darvina da formulise svoju teoriju o evoluciji;
- vinske musice sa dodatnim parom krila pokazuju da genetske mutacije mogu da proizvedu sirovu gradju za evoluciju;
- raspored fosilnih konja u obliku razgranatog drveta koji protivreci staromodnoj ideji da je evolucija usmerena; i
- crtezi majmunolikih stvorenja koji se razvijaju u ljude pokazuju da smo samo zivotinje i da je nase postojanje samo sporedni proizvod besciljnih prirodnih uzroka.
Ovi primeri se toliko cesto koriste kao dokazi za Darvinovu teoriju da je vecina njih nazvana "ikone" evolucije. Pa ipak, svi oni, na ovaj ili onaj nacin, pogresno predstavljaju istinu. Navescemo neke.
"Cini mi se", pisao je Darvin u knjizi "Postanak vrsta", "da glavne cinjenice u embriologiji, koje su drugorazredne po vaznosti, objasnjene su na principu varijacija mnogih potomaka od nekog drevnog pretka". Darvin nije bio embriolog, pa se oslanjao za svoje dokaze na radove drugih. Jedan od njih je bio nemacki biolog Ernest Hekel (Ernst Haeckel) (1834-1919). Darvin je pisao u knjizi "Postanak vrsta" da je profesor Hekel "ulozio svoje veliko znanje i sposobnosti da bi proizveo ono sto on naziva filogenija - linije porekla svih organskih bica. U crtanju nekoliko nizova on se oslanjao uglavnom na embrionalne karakteristike."
Hekel je napravio puno crteza, ali najpoznatiji su oni o ranim embrionima kicmenjaka. Hekel je crtao emrione iz razlicitih klasa kicmenjaka da bi pokazao da su stvarno identicni u svojim najranijim stupnjevima i da postaju primetno razliciti tek kada se razviju (vidi sliku). To je bio onaj obrazac rane slicnosti, a kasnije razlicitosti, koji je Darvin u knjizi "Postanak vrsta" smatrao tako uverlljivim.
Cini se da Hekelovi embrioni obezbedjuju tako snazan dokaz za Darvinovu teoriju da neka od njihovih verzija moze da se nadje u skoro svakom modernom udzbeniku koji se bavi evolucijom. Pa ipak, biolozi su znali vec vise od jednog veka da je Hekel falsifikovao svoje crteze; embrioni kicmenjaka nikada ne izgledaju toliko slicni koliko ih je on nacinio da to budu. Stavise, stupanj koji je Hekel oznacio kao "prvi", u stvari je sredisnji u toku razvica; slicnostima koje je preuvelicao, pret-hode upadljive razlike u ranijim fazama razvica. Iako biste mogli da to nikad ne saznate citajuci bioloske udzbenike, Darvinova "najaca pojedinacna klasa cinjenica" je klasican primer kako cinjenice mogu da budu izvrnute da odgovaraju teoriji.
Kada se Hekelovi embrioni pregledaju zajedno sa pravim embrionima, ne moze biti sumnje da su njegovi crtezi namerno izmenjeni da bi odgovarali teoriji (vidi sliku). Pisuci u martu 2000. godine clanak za casopis Naatural History, Stefan Dzej Guld je zabelezio da je Hekel "preuvelicao slicnosti uz pomoc idealizacija i izostavljanja" i zakljucio da se njegovi crtezi karakterisu "netacnostima i direktnim falsifikacijama". Britanski embriolog Majkl Ricardson je, kada je intervjuisan za casopis Science, posto su on i njegovi saradnici objavili njihova danas cuvena poredjenja izmedju Hekelovih crteza i stvarnih embriona, otvoreno rekao: "Izgleda kao da se ispostavlja da je to jedna od najvecih prevara u biologiji."
Prema tome, Hekelovi crtezi su falsifikati i oni pogresno predstavljaju embrione koje bi trebalo da prikazu. Ali, oni su falsifikati i u drugom smislu. Darvin je zasnovao svoj zakljucak o zajednickom poreklu na verovanju da su najraniji stupnjevi embrionalnog razvica najslicniji. Hekelovi crtezi, ipak, potpuno izostavljaju najranije stupnjeve, i pocinju od sredine razvica. Raniji stupnjevi su veoma razliciti (vidi sliku).
Posto je Darvinova teorija prihvacena bez obzira na cinjenice, i "ontogenija rekapitulira filogeniju" je logicka dedukcija na osnovu te teorije, bioloski udzbenici nastavljaju da je predaju. Na primer, Hekelovi crtezi su reprodukovani u izdanju iz 1998. godine viseg fakultetskog udzbenika Daglasa Futujame, "Evoluciona biologija". A najnovije izdanje knjige "Uvod u biologiju" (Invitation to Biology), od Helene Kertis (Helena Curtis) i Sju Barns (Sue Barnes), reprodukuju gornja dva reda Hekelovih crteza.
Hekelovi crtezi se ne pojavljuju samo u Futujaminoj knjizi i knjizi Kertisove i Barnsove, vec i u najnovijem izdanju "Molekularne biologije celije", od predsednika Nacionalne akademije nauka Brusa Albertsa i njegovih saradnika. "Rani razvojni stupnjevi zivotinja ciji odrasli oblici izgledaju veoma razlicito, cesto su iznenadjujuce slicni", tvrdi Albertsov udzbenik, a neo-darvinisticki mehanizmi objasnjavaju zbog cega "embrioni razlicitih vrsta toliko cesto podsecaju jedni na druge na svojim ranim stupnjevima i zasto tokom razvica ponekad izgleda da ponavljaju korake evolucije".
Februara 2000. godine pisac udzbenika Daglas Futujama poslao je poruku internet forumu Kanzas Sitija kao odgovor kriticaru koji ga je optuzivao za laganje koriscenjem Hekelovih embriona u svom udzbeniku iz 1998. godine, "Evoluciona biologija". U svoju odbanu, Futujama je objasnio da pre citanja optuzbe kriticara nije bio svestan nesaglasnosti izmedju Hekelovih crteza i realnih embriona kicmenjaka. Tek posto je konsultovao razvojnog biologa saznao je o skorasnjem radu Ricardsona i njegovih saradnika.
Prema tome, Futujama, profesionalni evolucioni biolog i autor udzbenika postdiplomskog nivoa, nije znao o Hekelovim falsifikovanim crtezima - priznanje neznanja za koje nije verovatno da ce da izazove mnogo pouzdanja u kvalitet nasih bioloskih udzbenika. Ali, sada on zna da je "Hekel bio neprecizan i obmanjivacki", i rekao je da ce to uzeti u obzir u buducim izdanjima svoje knjige.
Medjutim, za razliku od Futujame, Guld je priznao da je vec znao za to; u stvari, znao je za to vise od dvadestet godina. (Kao istoricar nauke, Guld je napisao veliku knjigu o ovom predmetu 1977. godine, "Ontogenija i filogenija" (Ontogeny and Phylogeny).) Optuzivao je skorasnje izvestaje za pravljenje senzacije od te price dajuci utisak "da je Ricardson prvi otkrio Hekelovo necasno delo". Guld je nastavio: "Price o prevarama u nauci uzbudjuju mastu sa dobrim razlogom. Provuci se sa akademskim ekvivalentom ubistva, a onda biti otkriven vek posle svojih nedela, cini pricu jos boljom."
Ali, ako su biolozi od pocetka znali da su Hekelovi crtezi falsifikovani, zasto se onda oni jos uvek koriste? Guld je svalio krivicu na pisce udzbenika, optuzujuci ih za pojednostavljanje njihovog predmeta do te mere da ga ucine netacnim. "Mislim da imamo prava", pisao je, "da budemo i zaprepasteni i postidjeni stoletnim nepromisljenim recikliranjem koje je dovelo do opstanka ovih crteza u velikom broju, ako ne i u vecini, savremenih udzbenika".
Prema tome, Guld okrivljuje pisca udzbenika, dok se pisac udzbenika pravda neznanjem. Medjutim, obojica su brzi kada treba da kritikuju zastupnike stvaranja. "Zapazite da je nauka samoispravljajuci proces", napisao je Futujama kao odgovor svom kriticaru iz Kanzasa, "za razliku od kritika nauke koju iznose zastupnici stvaranja; evolucioni biolozi sami otkrivaju nepravilnosti u ranijoj literaturi iz svoje oblasti". A Guld optuzuje zastupnike stvaranja za prenaglasavanje rada Ricardsona i njegovih saradnika praveci "surogatne" i "senzacionalisticke" napade da je "osnovni stub Darvinizma, i evolucije uopste, otkriven kao pogresan posle vise od veka" nekritickog prihvatanja.
Ali Futujama je bio taj koji je nepromisljeno reciklirao Hekelove embrione u nekoliko izdanja svog udzbenika, dok ga jedan zastupnik stvaranja nije kritikovao zbog toga. A Guld je bio taj koji je (uprkos tome sto je znao istinu vise od dvadeset godina) cutao dok jedan zastupnik stvaranja (u stvari, kolega biolog) nije izlozio problem. A za svo to vreme Guld je pustao svoje kolege da postaju saucesnici u onome sto on sam naziva "akademskim ekvivalentom ubistva".
Kada je Carls Darvin objavio knjigu "Postanak vrsta" 1859. godine, priznao je da fosilni zapis pretstavlja ozbiljan problem za njegovu teoriju. "Prema teoriji prirodnog odabiranja", pisao je, "sve zive vrste su bile povezane sa roditeljskom vrstom svakog roda, sa razlikama ne vecim od onih koje danas vidimo izmedju prirodnih i domacih varijeteta iste vrste". Kao posledica toga, "broj posrednih i prelaznih formi, izmedju svih zivih i izumrlih vrsta, mora da je bio neshvatljivo velik". Ipak, 1859. godine te prelazne forme nisu bili nadjene. Darvin je pripisao njihovo odsustvo "neocuvanosti fosilnog zapisa". Tvrdio je da vecina organizama nikada nije bila sacuvana, ili ako je sacuvana, bila je kasnije unistena, tako da "ne mozemo da ocekujemo da nadjemo u nasim geoloskim formacijama beskonacan broj tih prelaznih forme koje su, po nasoj teoriji, povezivale sve prosle i sadasnje vrste iste grupe u dugacak i razgranat lanac zivota. Trebalo bi da trazimo samo nekoliko veza".
Dve godine kasnije, usred zestokog spora oko Darvinove teorije, dosla je dramaticna objava da je jedna od tih veza pronadjena. Godine 1861., Herman fon Mejer (Hermann von Meyer) opisao je fosil za koji je izgledalo da je prelazna forma izmedju gmizavaca i ptica. Otkriven u nalazistu krecnjaka u Solenhofenu, u Nemackoj, fosil je imao krila i perje; ali je takodje imao zube (koje nema nijedna savremena ptica), dugacak rep nalik gusterskom i kandze na svojim krilima. Mejer je nazvao novootkrivenu zivotinju Archaeopteryx (sto znaci "drevno krilo").
Godine 1877., pronadjen je jedan jos ocuvaniji primerak roda Archaeopteryx. Prvi primerak je smesten u Prirodnjackom muzeju u Londonu (i danas je poznat kao "Londonski primerak"), dok je drugi smesten u Humboltovom muzeju u Berlinu ("Berlinski primerak") (vidi sliku). Nadjeno je jos sest drugih primeraka, sto zajedno cini osam (iako jedan predstavlja samo jedno pero, a jedan je izgubljen). Ali, berlinski Archaeopteryx je najkompletniji i najbolje ocuvan, i postao je poznat milionima ljudi kao karika koja nedostaje, koja je potvrdila Darvinovu teoriju.
Ipak, uloga roda Archaeopteryx kao veze izmedju gmizavaca i ptica veoma je sporna. Paleontolozi se sada slazu da Archaeopteryx nije predak savremenih ptica, a njegovi preci su predmet jedne od najzescih raspravi u savremenoj nauci. Karika koja nedostaje izgleda da jos uvek nedostaje.
Evolucija ptica od ne-letecih predaka ne bi bila jednostavna stvar, zato sto sposobnost letenja zahteva velike promene zivotinjske anatomije i fiziologije. Postoje dve vazece teorije o tome kako je mogla da nastane sposobnost letenja: teorija "sa drveca na dole", i teorija "sa zemlje navise". Po prvoj, preci ptica su poceli svoje evoluciono putovanje skacuci sa drveca, postepeno akumulirajuci male adaptacije koje su produzavale njihovu sposobnost lebdenja i jedrenja. Po drugoj, male zivotinje su trceci za plenom po zemlji postepeno akumulirale male adaptacije koje su povecavale njihove sposobnosti dosezanja i skakanja. U obe teorije, krajnji korak je sticanje krila i sposobnosti za pravo lete-nje njihovim mahanjem.
Na prvi pogled, teorija "sa drveca na dole" mogla bi da izgleda verovatnija. Ali, jedan relativno nov metod za analiziranje fosila - zasnovan na strogoj primeni Darvinove teorije - postao je prilicno popularan zadnjih godina. Taj novi metod zove se "kladistika" (od grcke reci koja znaci "grana"), i on vodi do zakljucka da su preci roda Archaeopteryx bili dvonozni dinosaurusi.
Geolog amater Carls Douson (Charles Dawson) i Britanski muzej objavili su 1912. godine otkrice blizu mesta Piltdaun, u Engleskoj - navodnu nedostajucu kariku izmedju majmuna i ljudi. Primerak je bio izlozen u Britanskom muzeju sve dok nije utvrdjeno da je lazan, 1953. godine. Neko je spojio staru ljudsku lobanju sa donjom vilicom savremenog orangutana, koja je obradjena da izgleda kao deo iste jedinke. "Piltdaunski covek" ostaje najpoznatija fosilna prevara u istoriji nauke.
Godine 1999., jedan amater, ljubitelj dinosaurusa, Stefan Cerkas (Stephen Cserkas) i Nacionalno geografsko udruzenje objavili su da je fosil koji je bio kupljen za 80.000 dolara na jednoj izlozbi minerala u Arizoni bio "nedostajuca karika izmedju kopnenih dinosaurusa i ptica, i da je mogao stvarno da leti". Fosil, koji je izgleda prokrijumcaren iz Kine, imao je prednje udove primitivne ptice i rep dinosaurusa. Cerkas ga je nazvao Archaeoraptor.
U novembru 1999. godine u casopisu National Geographic prikazan je Archaeoraptor u clanku naslovljenom "Perje za Ti-reksa?" Kristofer Sloun (Christofer Sloan), autor clanka, tvrdio je da sada mozemo da kazemo da su ptice dinosaurusi "isto tako sigurno kao sto mozemo da kazemo da su ljudi sisari", i da su pernati dinosaurusi prethodili prvoj ptici. Clanak prikazuje crtez malog tiranosaurusa sa perjem - otuda njegov naslov. On takodje prikazuje sliku fosila roda Archaeoraptor, objasnjavajuci da je njegova kombinacija "naprednih i primitivnih karakteristika upravo ono sto bi naucnici ocekivali da pronadju kod dinosaurusa koji eksperimentisu sa letom".
Ispostavilo se da je Archaeoraptor imao tacno one karakteristike koje su naucnici ocekivali da pronadju zato sto ih je bistri falsifikator ucinio takvim, znajuci da ce to doneti velike pare na medjunarodnom trzistu fosila. Falsifikovanje je otkrio kineski paleontolog Ksu Ksing (Xu Xing), koji je dokazao da se primerak sastojao od repa dinosaurusa nalepljenog na telo primitivne ptice.
Stors Olson (Storrs Olson), nadzornik za ptice na Smitsonian Institutu u Vasingtonu, poslao je ljutito pismo Piteru Rejvenu, sekretaru Nacionalnog geografskog udruzenja. Olson je optuzivao Udruzenje za saradnju sa "grupom fanaticnih naucnika" koji su postali "otvoreni i veoma pristrasni propovednici vere" da su se ptice razvile od dinosaurusa. "Istina i pazljivo naucno odmeravanje cinjenica bile su medju prvim zrtvama u njihovom programu", pisao je Olson, "koji brzo postaje jedna od vecih naucnih prevara naseg doba". Casopis National Geographic poslao je delimicno poricanje 21. ja-nuara 2000. godine, na svoj veb sajt na internetu. Ipak, casopis je zestoko kritikovan u februaru od strane casopisa Nature za "naivno i ishitreno objavljivanje clanka - opisanog kao ´senzacionalisticko, neosnovano, tabloidno novinarstvo´ od strane vodeceg paleontologa - punog sum-njivih tvrdjenja".
Incident je bio stvarno neprijatan za casopis National Geographic, koji je pokusao da primiri stvar objavljivanjem pisma Ksu Ksinga o prevari u martu 2000. godine. Za to vreme, urednik casopisa je objavio protest u uvodniku casopisa Nature, tvrdeci da je "primenljiva informacija o integritetu primerka" bila uskracena casopisu National Geographic i naucnicima koje je platio da prouce fosil.
Optuzbe i kontra optuzbe nastavljaju da se izbacaju. Neki ljudi ukljuceni u skandal okrivljuju medjunarodnu trgovinu krijumcarenim fosilima, dok drugi okrivljuju uobrazeno novinarstvo. Ali, izgleda da je pravi krivac kladisticka zelja da dokazu svoju teoriju. Kao sto je potreba za nedostajucom karikom izmedju majmuna i ljudi dovela do Piltdaunskog coveka, tako je i potreba za nedostajucom vezom izmedju dinosaurusa i ptica poplocala put za "Piltdaunsku pticu". Nestala u metezu, bila je cinjenica da cak i da je Archaeoraptor bio pravi, bio je desetine miliona godina mladji, prema evolucionom racunanju vremena, od roda Archaeopteryx, i tako ne bi uspeo da zapusi rupu ostavljenu u fosilnom zapisu kladistickom metodologijom.
U aprilu 2000. godine, Cerkas i ugledni kladisti - zajedno sa nekim njihovim kriticarima - okupili su se u Fort Loderdejlu, u Floridi, na Simpozijumu o evoluciji ptica dinosaurusa. Ja sam takodje prisustvovao, da bih slusao o sporu. Iako su se neki plasili da ce neprijatna epizoda Archaeoraptor dominirati konferencijom, prevara je bila uveliko ignorisana. Na njegovom mestu, kladisti su predstavili novu zvezdu, najavljenu kao dosada najbolju nedostajucu kariku.
Novo otkrice koje je na pozornici zamenilo prevaru Archaeoraptor, bio je Bambiraptor, koga je prvobitno otkrila jedna porodica iz Montane 1993. godine i predala profesionalnim paleontolozima 1995. godine. Telo zivotinje je bilo otprilike velicine kokoske, ali je njen dugacak rep bio dug oko jedan metar. Sa ostrim zubima i kandzama, podsecao je na malog Velociraptora - nemilosrdnog predatora koji je postao cuven iz zavrsnih scena filma "Park iz doba jure".
Svakom ucesniku konferencije data je kopija clanka koji je sadrzao zvanicni naucni opis roda Bambiraptor, objavljen samo tri nedelje ranije. Prvi objavljeni izvestaj o novootkrivenoj fosilnoj vrsti trebao bi da bude sastavljen u skladu sa najvisim naucnim standardima, opisujuci "tip" primerka sa savesnim obaziranjem na preciznost. Zvanicni opis roda Bambiraptor sadrzi nekoliko crteza rekonstruisane zivotinje, od kojih dva pokazuju izrastaje na telu nalik dlakama i perje na prednjim udovima.
Ali nista sto imalo podseca na perje nije nadjeno sa fosilom. Izrastaji nalik dlakama i perje su imaginarni. Zato sto kladisticka teorija kaze da treba da su tu, ukljuceni su u naucni opis fosila. Jedina indikacija da izrastaji i perje nisu stvarni jeste naslov slike koji ukljucuje recenicu: "Rekonstrukcija prikazuje pretpostavljene kozne strukture."
Bilo je nekoliko otvorenih kriticara teorije o dino-pticama na simpozijumu u Floridi. Jedan je bio ornitolog sa Univerziteta Severna Karolina, Alan Feducija, koji je predvideo da ce se ispostaviti da je teorija o dino-pticama "najveca sramota paleontologije dvadesetog veka". Drugi je bio Leri Martin (Larry Martin), koji je rekao da kada bi morao da brani teoriju o dino-pticama, "bilo bi mi neprijatno svaki put kada bi morao da ustajem i pricam o tome". A Stors Olson je narogusio neke zastupnike dino-pera deleci bedzeve na kojima je pisalo "Ptice NISU dinosaurusi".
Drugog dana simpozijuma, Vilijam Garstka (William Garstka) izvestio je da su on i tim molekularnih biologa iz Alabame izolovali DNK iz fosilnih kostiju dinosaurusa navodno starog 65 miliona godina. Iako cinjenice iz drugih istrazivanja ukazuju da DNK starija od oko milion godina ne moze da pruzi bilo kakvu upotrebljivu informaciju o sekvenci, Garstka i njegovi saradnici su umnozili i sekvencirali DNK, uporedili je sa svim poznatim DNK iz drugih zivotinja, i pronasli da je najslicnija pticjoj DNK. Zakljucili su da su pronasli "prve direktne geneticke cinjenice koje ukazuju da ptice predstavljaju najblize zive srodnike dinosaurusima". Njihov zakljucak je sledece nedelje objavila Konstanca Holden (Constance Holden) u casopisu Science.
Medjutim, detalji ovog otkrica se otkrivaju. Prvo, dinosaurus iz koga su Garstka i njegovi saradnici navodno izolovali DNK bio je Triceratops. Po paleontolozima, postoje dve glavne grane porodicnog stabla dinosaurusa. Jedna grana ukljucuje trorogog dinosaurusa roda Triceratops, koji je nalik nosorogu i koga su milioni ljudi videli u muzej-skim izlozbama i filmovima. Ali, za ptice se pretpostavlja da su se razvile iz druge grane. Prema tome, prema evolucionim biolozima, Triceratops i savremene ptice nisu blisko srodne, posto su njihovi preci navodno krenuli odvojenim putevima pre skoro 250 miliona godina.
Medjutim, ono sto je jos vaznije jeste da je DNK koju su Garstka i njegovi saradnici pronasli bila 100% identicna sa DNK zivih curki. Ne 99%, ne 99,9%, vec 100%. Cak ni DNK dobijena iz drugih ptica nije 100% identicna sa DNK curki (drugo najblize poklapanje u njihovoj studiji je bilo 94,5% sa jednom drugom vrstom ptica). Drugim recima, DNK koja je navodno izolovana iz kostiju roda Triceratops nije bila samo slicna sa DNK curke - to jeste bila DNK curke. Garstka je rekao da su on i njegovi saradnici razmatrali mogucnost da je neko jeo u blizini sendvic sa curetinom, ali nisu mogli to da potvrde.
Darvin je bio ubedjen da je u toku evolucije "prirodno odabiranje bilo najznacajnije, ali ne i iskljucivo sredstvo promene", ali nije imao direktne dokaze prirodnog odabiranja. Bilo je obilje dokaza da biljke i zivotinje variraju i da se bore za opstanak. Bilo je razumljivo zakljuciti, po analogiji sa domacim gajenjem, da bi organizmi sa najkorisnijim varijacijama preziveli i preneli te varijacije na svoje potomke. Ali niko nije stvarno dokumentovao taj proces u divljini. Najbolje sto je Darvin mogao da uradi u knjizi "Postanak vrsta" bilo je da "ponudi jedan ili dva zamisljena primera".
Britanski naucnici su uocili fenomen koji ce vremenom postati klasicni udzbenicki primer prirodnog odabiranja na delu. Vecina biberastih moljaca bila je svetle boje pocetkom devetnaestog veka, ali su za vreme industrijske re-volucije u Britaniji populacije ovih moljaca, blizu veoma zagadjenih gradova, postale uglavnom "melanicne" ili tamno obojene. Fenomen je nazvan "industrijski melanizam", ali su njegovi uzroci ostali stvar spekulacije do ranih 1950-tih, kada je britanski lekar i biolog Bernard Ketlevel (Bernard Kettlewell) izveo neke eksperimente koji su ga ucinili slavnim. Ketlevelovi eksperimenti su nagovestavali da su grabljive ptice jele svetlo obojene moljce kada su postali upadljiviji na stablima drveca potamnelim usled zagadjenja, ostavljajuci tamniji varijetet da prezivi i da se razmnozava. Izgledalo je da je industrijski melanizam biberastih moljaca primer prirodnog odabiranja.
Ketlevel je nazvao industrijski melanizam kod biberastih moljaca "najupecatljivijom evolucionom promenom ikad stvarno posvedocenom kod bilo kog organizma". Posto je izgledalo da njihovi eksperimenti obezbedjuju empirijsku potvrdu prirodnog odabiranja, Ketlevel je nazvao svoje rezultate kao "Darvinov nedostajuci dokaz", u clanku pisanom za casopis Scientific American.
Godine 1975., britanski geneticar P. M. Separd (P. M. Sheppard) nazvao je ovaj fenomen "najupecatljivijom evolucionom promenom koju su ljudi ikad uocili i zabelezili, sa mogucim izuzetkom nekih primera otpornosti na pesticide", a proslavljeni evolucioni biolog Seval Vrajt nazvao ga je "jasnim slucajem u kojem je znacajni evolucioni proces stvarno bio posmatran".
Vecina uvodnih bioloskih udzbenika sada ilustruje ovaj klasican primer prirodnog odabiranja sa fotografijama dva varijeteta biberastih moljaca kako se odmaraju na svetlo i tamno obojenim stablima drveca (vidi sliku). Medjutim, ono sto udzbenici ne objasnjavaju jeste da su biolozi znali od 1980-tih da ovaj klasicni primer ima neke ozbiljne greske. Najozbiljnija je da biberasti moljci u divljini cak ni ne odmaraju na stablima drveca. Ispostavlja se da su udzbenicke fotografije izrezirane.
U vecini Ketlevelovih eksperimenata, moljci su pustani i posmatrani za vreme dana. U samo jednom eksperimentu (18. jun, 1955.) Ketlevel je pustio moljce nocu, pred svitanje. Odmah je napustio taj pristup zbog prakticnih poteskoca koje su se nametale, kao na primer da je morao da prethodno zagreva hladne moljce na motoru svojih kola. Ali, biberasti moljci su nocni letaci i normalno nalaze mesta za odmor pre zore. Moljci koje je Ketlevel pustao za vreme dana ostajali su izlozeni i postajali lake mete za grabljive ptice. Uzimajuci u obzir svoje metode pustanja, Ketlevel je napisao: "Priznajem da bi po svom izboru, mnogi zauzeli pozicije u visim delovima drveca." Medjutim, pretpostavio je da moze da zanemari neprirodnost svoje tehnike.
Kada su ptice hvatale Ketlevelove moljce, moljci nisu bili na svojim prirodnim mestima za sakrivanje. Ta cinjenica baca ozbiljnu sumnju na vrednost njegovih eksperimenata. Sredinom 1980-tih, italijanski biolozi \uzepe Sermonti (Giuseppe Sermonti) i Paola Katastini (Paola Catastini) kritikovali su Ketlevelova pustanja moljaca tokom dana i zakljucili da njegovi eksperimenti "ne dokazuju ni na jedan prihvatljiv nacin, po sadasnjim naucnim standardima, proces za koji on tvrdi da je eksperimentalno demonstriran". Sermonti i Katastini su zakljucili da su "dokazi koji su nedostajali Darvinu, takodje nedostajali i Ketlevelu".
Godine 1998., evolucioni biolog sa Cikago Univerziteta, Dzeri Kojn (Jerry Coyne), pisao je pregled knjige Majkla Majerusa "Melanizam: Evolucija na Delu" (Melanism: Evolution in Action) u casopisu Nature. Kao sto smo videli, Majerus je branio klasicnu pricu, ali je takodje priznao probleme u vezi nje. A ti problemi su bili dovoljni da ubede Kojna da je prica u ozbiljnoj neprilici. "S vremena na vreme", pisao je Kojn, "evolucionisti preispituju klasicno eksperimentalno istrazivanje i otkrivaju, na svoj uzas, da ono ima greske ili je potpuno pogresno". Po Kojnu, cinjenica da se biberasti moljci ne odmaraju na stablima drveca "sama ponistava Ketlevelove eksperimente pustanja i ponovog hvatanja moljaca, jer su moljci pustani direktnim stavljanjem na stabla drveca".
Medjutim, otvorite skoro svaki bioloski udzbenik koji se bavi evolucijom i naci cete biberaste moljce predstavljene kao klasican primer prirodnog odabiranja na delu - zajedno sa falsifikovanim fotografijama moljaca na stablima drveca. To nije nauka, vec stvaranje mita.
Za vise informacija pogledati knjigu "Ikone evolucije" (Icons of Evolution), Dzonatan Vels (Jonathan Wells).
